Imao sam pravo prvenstva na kružnom toku kod nasipa koji vodi sa Ade na Čukaricu, ali je plavuša od trideset i nešto, u belom BMW džipu, mislila drugačije i drsko me „isekla“. Nije sačekala da joj pokažem nameru da ću je propustiti. Nije ni pogledala u mom pravcu. Kulovka, pomislih. Kad je stigla do izlazne rampe, stala je predaleko od automata u koji treba da ubaci parking karticu, pa je njena saputnica izašla iz auta i umesto nje ugurala karticu u slot. Usput je besno vikala na čoveka u kabini, on je valjda bio kriv što njena prijateljica ne ume da vozi. Svoju ružnu tiradu je završila spominjanjem majki. Koja dileja, pomislih. I to će jednog dana biti nečija majka, ako već i nije.

Britanski mediji su do juče žestoko kritikovali vladu Borisa Džonsona zato što se ne ponaša kao nosioci vlasti u ostalim evropskim zemljama. Pripisivali su joj nadmenost i neodgovornost jer se zadovoljavala objavljivanjem preporuka, umesto da stanovništvu uvodi zabrane okupljanja, suspenzije (jedino je odloženo odigravanje utakmica Premijer lige) i ostale radikalne i drastične mere prinude radi sprečavanja širenja virusa korona.

Nama Srbima je veoma čudan taj anglo-saksonski obrazovni sistem. Zato ga, kao i sve drugo što ne razumemo, odmah kritikujemo i o njemu govorimo sa prezirom i nipodaštavanjem. Sećam se žalopojki naših brižnih roditelja da se u školama na Novom Zelandu i u Australiji ništa ne uči, a dokaz za to je bila činjenica da deca retko imaju domaće zadatke. Strašno. Od njih skoro nikada nije traženo da nešto memorišu. Jezivo. U tom dakle dalekom svetu nema, kao u Srbiji, dosadnih ponavljanja štiva i pojmova dok se nešto đacima „ne utuvi u glavu“ i(li) ogadi. Poznato je da se veliki deo tako stečenog znanja brzo zaboravlja da se napravi mesto za nova bubanja i definicije. Tamo se, vidi molim te, od učenika i studenata traži da kroz individualni rad i sopstvena i tuđa iskustva, lakše shvate i bolje razumeju svet oko sebe i pripreme se za život.

Nakon čitanja zahteva mladih protestanata, prva misao koja se nameće je da je sve to već viđeno i preterano politizovano. Njihovi zahtevi su velika greška, sačuvaj bože i sve u tom smislu. K’o da ih im je sastavljao sns. Jer, sve su to zahtevi i rečnik sa kojima su opozicioni predsednički kandidati pre samo dve nedelje nagraisali na izborima. Budu li se držali ovakvih zahteva, ni od ovih uličnih protesta i pokreta neće biti ništa. Ljudi na ulici, istinski pobunjeni narod ne može da se zadovolji time što traži promene. On vrši promene. Narod na ulicama Srbije je nezadovoljan, intimno oseća da  budućnost ne postoji, da je ona kreacija našeg uma koja se može menjatii samo promenom sadašnjosti i da zahtev koji nije ispunjen sada, najverovatnije neće biti ispunjen ni kasnije. Bilo bi dobro da me budući događaji demantuju, ali ja sumnjam u konačan uspeh ovih protesta.

U nekrologu o Leonardu Koenu (vidi: Sincerely L. Cohen) opisali smo život i delo genija koji strastveno prati svoju zvezdu i neumorno, čitavog života, radi ono što najbolje zna i ume. Svakako najkontraverzniji deo te…