KULOVOKRATIJA – VLADAVINA KULOVA

Imao sam pravo prvenstva na kružnom toku kod nasipa koji vodi sa Ade na Čukaricu, ali je plavuša od trideset i nešto, u belom BMW džipu, mislila drugačije i drsko me „isekla“. Nije sačekala da joj pokažem nameru da ću je propustiti. Nije ni pogledala u mom pravcu. Kulovka, pomislih. Kad je stigla do izlazne rampe, stala je predaleko od automata u koji treba da ubaci parking karticu, pa je njena saputnica izašla iz auta i umesto nje ugurala karticu u slot. Usput je besno vikala na čoveka u kabini, on je valjda bio kriv što njena prijateljica ne ume da vozi. Svoju ružnu tiradu je završila spominjanjem majki. Koja dileja, pomislih. I to će jednog dana biti nečija majka, ako već i nije.

Mogao bih još dugo o ovome, jer je lako prepoznati i sa mnogo reči opisati nekog ili nešto zlo, ružno ili pohlepno. Nešto je teže prepoznati njihove suprotnosti i čudno je koliko je rečnik za opis dobrog, lepog ili velikodušnog oskudniji. Stvar je malo komplikovanije sa nečim između, sa kulovima na primer.

Ne možeš tačno da ih definišeš ili opišeš, ali ih lako prepoznaš. Čim ih vidiš. Glavna odlika im je što sa sobom (do)nose neki vrstu i dozu nepodnošljivosti, pa kod prisutnih odmah stvaraju, naizgled ničim izazvan, osećaj gađenja.

        Pored toga, svojstveni su im i osionost, hvalisavost, samoreklamerstvo, neskromnost – puvanje, narodski rečeno. Omiljena tema im je da pričaju o sebi i svojim dostignućima. Uživaju u sebi i misle da dobro rade to što rade i onda kada pokazuju očigledan diletantizam. Svako novo saznanje, informaciju ili (tuđu) ideju predstavljaju kao svoj kvalitet i kopaće i rukama i nogama da za sebe ostvare neku privilegiju ili sitni ćar. Makar to bilo i dobro grobno mesto. Svojim nasilništvom i prostaklukom uspevaju ama baš sve da banalizuju i pretvore u farsu. Čak i svoje malobrojne uspehe.

Kulova ima svuda i mogu biti svakojaki. Izveštačen i iritantan kao Vrhovna Ala, nasmejan k’o Dačić, dobroćudan kao Palma, ogavan kao doktorski trio Orlić, Martinović i Ristićević, talentovan kao Trifunović, pismen kao Šešelj, elokventan kao Đuka Bizon, informisan kao duo Sarapa – Krstić, glavni i odgovorni kao tandem Marić – Mitrović, nabusit kao premijerka, u večitoj borbi da se dokaže i uvek, svuda i svakoga pobedi, kao Vesić,.. Očajnička potreba za odobravanjem i da im se drugi dive im ne daju mira, nezainteresovani su za istinu i činjenice. I stalni su učesnici kulovskih rijalitija čiji su producenti i režiseri kulovi.

Kulov je uvek kulov. On intimno oseća da ljudi zaziru i povlače se pred siledžijskim, agresivnim i nadrkanim i zato reži i napada sve oko sebe, jer onaj koji se brani nema inicijativu, on samo reaguje na napad. Većina ljudi u kontaktu sa kulovom bira sigurnost ćutanja umesto otpora, a, zna se, u samoodbrani nema heroja.

Kada hoće da bude duhovit, kulov se bahato glupira i ponaša razuzdano, a često, kao i svaki drugi provereni mamlaz, priča nepovezano i gluposti. Svoju empatiju izražava tugovankom od koje ponekad uspe sebe da rasplače.

Nikada ništa ne uspeva da završi jer nema svoju ideju, viziju ni hrabrosti da se istinski (iz)bori sa nakim problemom ili ozbiljnim zadatkom. Ako u nečemu ima iole uspeha, to je samo njegova zasluga, a za sve njegove neuspehe su krivi drugi. Jedino je sposoban za beskrajne i iscrpljujuće otvorene svađe i tinjajuće sukobe, za koje pouzdano zna da ih ne može izgubiti, jer svoju poziciju i stav neće nikada promeniti.

Poražavajuće je koliko ih ima. Kad bi kulovi leteli, sunca ne bismo videli, ali srećom, kulovi ne lete, oni gamižu. I nisu samo naša specijalnost. Pogledajte oko sebe. Orban je kralj kulova, takoreći mister kuloverzum, a pratilje ima svuda i to ne samo po Belorusijama i ostalim Uzbe, Turkme i Kaza…stanima, već i u Italiji, Austriji, Bugarskoj,..

Kulovi vladaju.

Ali, otkud oni? Mislim, kako su marginalcima, epizodistima i večitim pratiljama dodeljene glavne uloge u nekom društvenom sistemu? Postoji li neka društvena plima ili oseka koja je ono obrazovano, civilizovano, građansko i ostalo iju, ju, vidi šta nam rade društvo oterala u ilegalu? Više na ulici ni u autobusu ne možeš videti gospodina, žali mi se kuma. Nestali su kad su ostali bez podrške jednopartijskog sistema. Nikada nisu ni bili u većini, tešim je, ali su zato uvek bili predmet mržnje i zavisti margine, siromašnog i nesrećnog. I Slobini socijalisti i Đinđićeve demokrate, bez razlike, bili su predmet opsesivne kulovske mržnje. Tako je to u društvu u kojem nema konkurencije političkih programa, vać je jedino važna dopadljivost partijskog vođe. Nesrećni Đilas bi ovo mnogo bolje objasnio.

I poslednje pitanje – kako se protiv njih (iz)boriti?

Mnogi ljudi u njihovom prisustvu ne rade ništa jer ih prisustvo kulova parališe i tera ih u begstvo. Ono čemu ne možeš da se suprostaviš i što ne možeš da pobediš ili promeniš, brzo ti se ogadi. Ali, potom ti kulovi često ogade i sve drugo. Za to su majstori.

Neki drugi žive u ubuđenju da treba da ostanu mirni i ne talasaju da im kulovi ne bi dodatno pogoršali položaj. Građanska pasivizacija i apatija dobijaju lažnu auru ličnog izbora. Nema ozbiljnog razmišljanja o mogućim ozbiljnim poremećajima kolektivnog psihičkog stanja od prevelike brige zbog stvari koje nam kulovi mogu prirediti i koje se najčešće zaista dese.

Poseban problem u borbi protiv kulova je i to što on nikad nije sam. Uvek je tu, pored njega i mala armija kulova poslušnika, krimosa, ulizica, slugeranja i grebatora koji lepo žive i funkcionišu u kulovskom, neki mu tepaju burazerskom, sistemu. Oni imaju svoj, samo njima poznat način komunikacije i dogovaranja i svest da će sve biti u redu i da će moći da rade šta god hoće, sve dok je Glavni Kulov na vlasti.

Ali, šta da se radi? Kako se boriti protiv kulova?

U suočavanju sa kulovskim sistemom svaki čovek je najpre u obavezi da podigne svoj zamišljeni nivo aktivnosti i preduzimljivosti. Indicije da treba nešto da preduzme treba da mu budu osećanja nervoze i krivice što se bavi trivijalnim stvarima, umesto da nešto učini da unapredi svoj život, kao i potreba da prestane da izmišlja opravdanja za svoje neuspehe, samozavaravanje i ličnu degradaciju. Dobra vežba za to je da, na primer, natera sebe da 5 minuta dnevno bude potpuno iskren prema sebi. Istovremeno, čovek mora i da snizi svoj naučeni prag tolerancije za nepravedno i nehumano. Taj prag zavisi od našeg obrazovanja i domaćeg vaspitanja i posledične sposobnosti da i sami lažemo, budemo nehumani i činimo nepravdu. Što je taj prag trpeljivosti niži, manje ćemo trpeti kulovsko orgijanje.

Nakon što sebi ukine pravo na laž, samoobmanu, neodlučnost i odlaganje, čovek takođe mora doneti promišljenu odluku o tome šta će preduzeti. E, tu se mnogi spotaknu, jer je najteži i najvažniji deo tog procesa – obaveza da se odluka sprovede do kraja i da se preuzme odgovornost za svoje postupke.

Vaoma je važno da se ne bude strog prema sebi. Ni jedna od donetih odluka i preduzetih akcija, naročito u početku, ne mora biti nešto veliko, radikalno i sudbinsko. Bolje je početi sa malim, originalnim, konkretnim akcijama, bez mnogo pompe i stresa. Svaka akcija zlata vredi. Od priče i pisanja nema mnogo koristi. Verujte mi na reč.

Presudna je naša odlučnost da ne smemo dopustiti da nam kulovi ugroze sreću našeg malog sveta koji smo sebi stvorili. Borimo se protiv njih, ponavljam, konkretnom akcijom.

Očigledno je da je previše nedoumica, a premalo odgovora na pitanja kako se izboriti sa bahatošću i kulovštinom. To je, složićemo se, teško. Nema priručnika ni uputstava kako to izvesti. Svako od nas mora da povede svoj mali rat protiv kulova i učini ono što može.

Ovo(liko) od mene.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.