Srpska politička scena počinje da liči na razvijene evropske demokratije u kojima se stranke tradicionalno dele, po veličini i svom uticaju, na velike i male, a prema njihovoj političkoj orijentaciji na levicu, desnicu i partije centra, kao i na partije eko- socijalne orijentacije, tzv. zelene. Na vlasti su trenutno desničari, nacionalisti, konzervativni, napredni radikali. Omiljena boja im je plava, a takvi su i vratovi većine građana Srbije. U centru, a bogami i u opoziciji, su žuti, partije demokratsko- liberalne fele. Pošto su demokrate dugo bili na vlasti, otišli su na odmor koji obično traje jedno šest godina. Levičari, socijalisti i komunisti- partije koje se po pravilu bore za socijalnu pravdu i jednakost su neprestano na vlasti, jer su pravili koalicije sa svima pošto velike (plave i žute) partije nisu imale parlamentarnu većinu.
Problem velikih stranaka je prtljag (zahrđale kašike, pljačkaška privatizacija, saradnja sa Slobom, kumovska ekonomija, neispunjena obećanja…) koji moraju da nose.Njihove prošlosti, partijske strukture i ponavljanje već mnogo puta rečenog i viđenog ih stavljaju u nepovoljniji položaj u kampanjama protiv novih stranaka i koalicija, koje često predvodi svež, harizmatični kandidat koji tek treba da se izbori za svoj lik i delo i kome nije dosta što mu je žena dobra riba.
Mi ćemo se u ovom ogledu pozabaviti upravo tom vrstom političkih partija, frontova, koalicija i sl. čije se rađanje i postojanje zasniva na dva proverena principa- prvi, tri Srbina, četri partije i drugi, ženi se na brzinu, kaj se na tanane. Doduše, svaki ozbiljniji politički teoretičar ili analitičar će primetiti da takve partije i pokreti nisu isključivo srpski specijalitet- hrvatska most koalicija i grčka siriza su najsvežiji primeri iz našeg susedstva.
Nove partije i koalicije se osnivaju sa ushićenjem, velikim obećanjima i uz neumorno razmatranje tekućih pitanja do fajronta. Nezaobilazni su i obećanje potpuno novog načina političkog angažmana i bezgranični optimizam. Svi su mladi, sveži i u ljubavi i ozbiljno napalijeni idejom da su zajedno sposobni za sve. Njihova boja je, pogađate, narandžasta, jer asocira na sreću, privlačnost i toplinu.
Kada prođe svadbeni mamurluk, prelazi se i na neophodne praktične radnje. Programi i konstitutivni akti se pišu i potpisuju u uverenju da sve treba sačiniti kako treba i da svi u startu treba da znaju na čemu su. Ovo definitivno neće biti jedan od onih klimavih, nepostojanih aranžmana. Ne gospodo, ova naša stvar je pobednička kombinacija.
Međutim, čim prođe medeni mesec, nastupa sledeća faza- sukob. Odjednom, svi shvataju da, izuzev jednog od faktora koji su podstakli ujedinjenje (kod venčanja to je luda seksualna požuda ili žešća pijanka, a u politici su to izborna pobeda, mržnja prema Vučiću,Tadiću i političkoj konkurenciji ili okolnost da su svi rodom iz okoline ibarske magistrale) oni nemaju apsolutno ništa drugo zajedničko. Počinju da se vade partijske krštenice i dokumenti, citiraju se klauzule, rasprava se usijava, zovu se pravnici, zatim zavađene strane komuniciraju kroz pismena saopštenja i intervjue u tabloidima. Zamerke i pritužbe su skoro uvek lične, spominju se majke i ostala rodbina. I na kraju, stvar se završava u suzama. Neveliko partijsko članstvo odlučuje da svako ide svojim putem u politički zaborav. Razlog za ubrzani pičvajz mogu biti (ne)očekivani izborni rezultati, okolnost da je neki od članova partije izabran u parlament ili na neku dobro plaćenu funkciju ili naprosto obična ljudska netrpeljivost i nesaglasnost naravi.
Klasični primerak političara ovakve stranke je poznat po tome što je ranije radio nešto drugo ili ništa i nema posebne sposobnosti ni talenat za politiku. On je inače normalan čovek koji voli sport i laku zaradu, a ne voli da mu se nešto zameri i prisluškuju telefonski razgovori. On napušta stranku jer njegova ćerka, diplomirana babica, nije primljena na mesto blagajnice, pošto ne ispunjava uslove konkursa za zasnivanje radnog odnosa. Ozlojeđen je i tvrdi da prilikom izbora kandidata nisu bili presudni partijski dokumenti, već praznoverje da će partija biti kilava ako se umeša još jedna babica. „Partijsko članstvo je raočarano, jer su pojedinci stavili svoje lične interese ispred načela stranke i svega onoga što se može postići u Srbiji…” izjavljuje besno na tviteru, a sa fejsa skida svoju fotografiju nasmejanog optimiste i postavlja zamišljeni lik mamurluk majstora sa izrazom nesebične brige. Košulja, kravata i odelo suisti. Sledi pismeno saopštenje.
Osnivanje i upravljanje političkom strankom je – kao i održavanje braka – teško. Brakovi opstaju zahvaljujući jalovoj nadi jednog ili oba partnera da će se stvari popraviti.Zato političari velikih stranaka čuvaju svoje sklerotične stare partijske strukture i jedinstvo partije i neprestano prave kompromise, iako privatno preziru jedni druge, ali ostaju zajedno “zbog dece”. Dok kamere škljocaju na mitinzima i partijskim konferencijama, hvataju se, na kratko, za ruke misleći: „J… ga, moglo je biti i gore „.
Ironija je da kada novoformirane stranke dožive uspeh na izborima (kao nedavno hrvatski most) upravo odsustvo tih partijskih tradicija i struktura ih onemogućuje da urade ono što su obećali biračima i vodi ka njihovom brzom sunovratu. Jer, umesto politikom, oni se bave sobom i spore se oko toga ko je šta rekao i obećao pre izbora i čijije kum u kom odboru, ko je pojeo poslednji ćevap sa tacne, a ko se to tamo otima o novinarske mikrofone. Neki završe na sudu, ali većina se zadovolji dvobojem saopštenjima ili sazivanjem sudbonosne i istorijske konferencije za novinare. U zoru.
Oni koji nekako prežive političke razvode će u buduće oštro ignorisati jedni druge, uz konsenzus da nikada više neće pričati o srećnijim vremenima kada su delili političku postelju i zajedno nabadali nedužne ćevape.
