SRPSKI IZBORI

Čestitke najnovijem srpskom predsedniku. Desilo se ono što su svi predviđali. Za njega je glasalo 30 od 100 upisanih birača. Dobio bi i više da se nisu kandidovala poznata istrošena politička smetala. Valjda će ih Vučićeva metla konačno naučiti pameti.

Ostale su nejasne dve stvari.

Prvo, zašto se Vučić uopšte kandidovao kad je svečano obećao da mu tako nešto ne pada na pamet?

Odgovore na to pitanje možemo samo da nagađamo.

Možda je to deo šireg plana po kome će on, bez obzira na kojoj je poziciji, ostatak svojih političkih dana i noći utrošiti na kreiranje uslova i propisa kojima će obezbeđivati svoju nesmenljivost. A možda i zbog toga što je procenjeno da T. Nikolić može da izgubi izbore, a ako ih i dobije, da će svojom pojavom i ponašanjem diskreditovati celu stranku sa sve Vučićem na čelu? Ili mu možda lična sujeta nije dopustila da se u Srbiji igra neka politička utakmica , a da on nije u prvom timu tj.planu. A može biti i da je to učinio po nagovoru svog mudrog savetnika Mila, od kojeg se vala ima šta naučiti (nadimak Britva se ne stiče deljenjem milostinje). Više se niko ne seća od kada je Đukanović dža predsednik, dža premijer Crne Gore, stoji pravo kano klisurina, vlada neprikosnoveno, sve državne konce drži u rukama, a brat mu odrađuje poslovni deo. Crna Gora je takoreći mali porodični biznis. Pa kad mogu Đukanovići, što ne bi mogli i Vučići?

Poslednja, najmanje moguća opcija je da je Vučić shvatio da ne ume da upravlja državom. Za pet godina apsolutističke vladavine, ništa mu nije uspelo: gura zemlju u dužničko ropstvo, jer strani krediti čuvaju socijalni mir i kupuj strana “ulaganja”, ekonomija stagnira, nezaposlenost je velika, a on jednako krivi opoziciju za sve svoje neuspehe, što je neozbiljno i diletantski. Samo su neodgovornoj i nezreloj osobi uvek i za sve krivi drugi. Ako mu je verovati i ako je principijelan, uskoro će mu za sve biti kriva nesposobna vlada.

Drugo, ko su ljudi koji podržavaju i glasaju za Vučića?

Ako izuzmemo botove i urednike tabloida i tv kuća, neverovatno je koliko se malo medijskog prostora daje tim običnim ljudime koji su impresivna trećina biračkog tela. Oni su, pokazalo se, nepobediva, a opet, nevidljiva, nečujna masa, koja se pod Vučićem oseća sigurno i zaštićeno. Jedino se zna gde žive – u gradovima i regijama gde su kriza i beda najveće. Žive tamo gde niko ne protestuje zbog izbornih rezultata.

Ti samoorganizovani postizborni protesti mladih, koji inače po ceo dan hodaju pognute glave zagledani u ekran voljenog telefona, su malo refleksija već viđenog u Americi, a malo i rezultat neupućenosti omladine da posle j…a nema kajanja. Njihovo zviždanje i uzvikivanje parola i uvreda na ulici je samo upozorenje novoizabranom predsedniku da će i ubuduće moći da se pojavljuje u javnosti samo okružen partijskim i policijskim obezbeđenjem i razdraganim i nasmejanim penzionerima. Na mladima svet ostaje, ali su oni u Srbiji u manjini, bez para i bez budućnosti. Nemaju artikulisane zahteve, a zajednička im je samo gadljivost na Vučića koju je sam izazvao svojom prekomernom medijskom sveprisutnošću. Protest je rezultat i vladine neuspele ili, bolje rečeno, nepostojeće ekonomske politike, pa su mladi na ulici jer su zaludni i to nije njihova krivica. Do sada vlast nije reagovala, uverena da će se događanje mladosti ugasiti samo od sebe.

Nije reagovala ni opozicija u strahu da i oni ne budu izviždani. Svesni su i postiđeni što je akcija mladih Srba jača od svih njihovih reči u predizbornoj kampanji.

Prema očekivanjima, opozicija je doživela još jedan izborni fijasko. Za njihove je kandidate glasalo 24 od upisanih 100 birača. Nemaju razlog za bunt protiv neregularnosti glasanja, ali im smeta način na koji je vođena i medijski praćena kampanja. Kratko je trajala i nisu, kažu, bili dovoljno zastupljeni u medijima.. Podsećanja radi, trebalo je da znaju da će biti zastupljeni onoliko koliko materijala za pisanje daju medijima. Tramp nije dao ni jedan intervju tokom svoje promocije, ali su o njemu najviše pisali, najčešće u neafirmativnom kontekstu. Svaki napad novinarskog isstablišmenta mu je donosio nove glasove. Naši su se opozicionari trošili na demantije i dokazivanja da protivnik laže, umesto da napadaju, a, u politici, kao i u svakoj drugoj takmičarskoj delatnosti, napad je najbolja odbrana.

Objektivno jesu bili uskraćeni za dužinu kampanje. Njihov protivnik je u permanentnoj kampanji evo već 5 godina, a njihova je trajala jedva dva meseca, sa izuzetkom S. Jankovića koji je bio nešto više zastupljen u medijima, naročito u tabloidima koji ne izveštavaju, već misle za svoje čitaoce. Ali, narod kaže – ko ume nađe način, ko ne ume, traži opravdanja.

Opozicioni prvaci su zagledani u sebe i prošlost i pokazuju da nisu zainteresovani za sadašnjost i istinu. Postaju nemi posmatrači bez ideje, bez žara i borbenosti, a narod to prepoznaje. Nije dovoljno samo reći da sadašnji vlastodršci nikada u životu nisu ništa (u)radili, stvorili ili sproveli u delo. Mora se dokazati njihova nekompetentnost. Umesto što se bavi helikopterima, Savamalama i žutim patkama, opozicija mora da formira tim stručnjaka koji će se baviti najvažnijim državnim aktom, a to je godišnji budžet. Ako kažete da se Vučić frlja nekakvim ciframa, mora se dokazati da su one nepravilne i nerealne. Računovodstvena (ne)namerna grška se uvek može dokazati i iskoristiti u političke svrhe. Jer, za muljanje i krađu iz budžeta niko ne krivi računovođu, već političare na vlasti.

Dalje, srpskoj opoziciji trebaju glasači koji će biti dovoljno besni ili uplašeni da uopšte izađu na glasanje, a potom, ako izađu, da glasaju za njih. Desnica i konzervativci pobeđuju zahvaljujući disciplini svojih birača koji uvek glasaju.

Svi koji su za Vučića su izašli i glasali.

Utešno je što su za kandidate opozicije glasali ljudi koji misle, ali za pobedu na izborima je potrebno obezbediti većinu, a naša nas tužna istorija uči da srpski narod ne veruje intelektualcima, finim i uglancanim promoterima progresa i pravne države. Srbin voli da se zna gazda kojeg, na našu žalost i nesreću, po pravilu smenjuju ulica, pijani oficiri, sekira ili metak.

Najveći broj birača, 46 od 100 upisanih uopšte nisu glasali. Oni su ubedljivi pobednici ovih izbora. Neki su se svesno opredelili da budu nemi posmatrači, zgađeni toksičnošću kampanje ispunjene atmosferom straha i neizvesnosti, neki iz straha da će ih to učinilo saučesnicima u nečemu što ne razumeju i ne mogu da kontrolišu, a najviše njih iz uverenja da se u Srbiji ništa neće promeniti, koga god izabrali. Srpski narod je prošao je još jedan ozbiljan ( ne kafanski) test gde je morao da odgovori na pitanje – šta hoćeš i kako ti vidiš sebe? I narod je svoje rek’o. Iskazao je svoj zastrašujući i bezočni skepticizam. Narod je ostao bez daha i duha. Postali smo nacija nemoćnih da nešto učine ili promene. Živimo nepodnošljivi status quo u kojem dominira samo želja da se „ovo” već jednom završi. Ovi izbori, godine pred nama, ova mučna neizvesnost, lagano propadanje, ovaj mesec, ovaj dan, ova noć, ovaj život. Poniženi, pasivizirani, marginalizovani, potcenjeni i prezreni, a heroja i spasitelja ni od korova. Opravdano su odsutni, jer mi ne verujemo u njihovo postojanje, jer mi više niušta ne verujemo. Hrabrost i optimizam su zamenili nesigurnost, povlačenje u sebe, predrasude i konzervativizam. Nema obećenja ni promene koja nas može pomeriti sa mrtve tačke. Tu smo i nema nam mrdanja. Dobro je, samo da ne bude gore, tešimo se, u jalovoj nadi da će se nešto možda promeniti samo od sebe. Zaboravljamo da u sistemu gde je lični interes dominantni motiv, jedino je sigurno da će se jaz između bogatih i siromašnih još više produbiti i udaljiti nas od ideja jednakosti i narodnog i univerzalnog dobra koje smo gajili u vreme kad smo bili izjednačeni u siromaštvu, ali prepuni ideja i volje za životom i u stalnoj potrazi za nekom novom kreativnom avanturom.

A možda su nezainteresovanost i otupelost prirodne reakcije na zamornu kompleksnost modernog života, gde zdravi, normalni ljudi svesno biraju slepilo i glupost. (DŽ. Delij)

Možda, ama neka mi neko kaže zašto je politika jedina životna delatnost gde prolaze amateri i diletanti bez znanja i iskustva. Da li biste pre seli u avion kojim upravlja predsednik vlade koji o pilotiranju ne zna ništa ili u onaj kojim upravljaju dva školovana, iskusna pilota koji se prepiru oko najbolje i najbezbednije putanje?