Here is to those who forgive what you’ve done

and to the fewer who don’t even care

Na promociji svog poslednjeg albuma “Želite Mračnije“, održanoj 13-og oktobra 2016-e, Leonard Koen je pričao o planovima za sledeći album, o novim pesmama i šalio se da će živeti beskonačno. Izgledao je umorno i teško je disao. Umro je dvadeset četri dana kasnije u svojoj fotelji, sa beležnicom i olovkom u rukama. Smrt ga je prekinula u radu. Porodica je, po Koenovom nalogu, saopštila vest o njegovoj smrti tek nakon što je sahranjen, pa su izostali medijska histerija, telegrami saučešća i redovni pogrebni kič. Jedino se nije mogao izbeći šok zbog saznanja da ga više nema. Ljudi iskreno veruju da će oni koje vole uvek biti tu, pored njih. Voljeni nemaju pravo da umru.

Naravno, Koena nisu voleli svi. Pratio ga je imidž turobnog hroničara depresivne svakodnevice i ljubavi osuđenih na lagano umiranje i propast. Pok. Momo Kapor je birao ljude s’kojima će se ubuduće družiti tako što im je, kad bi mu prvi put došli u posetu, puštao Koena. Ko ga je gotivio, imao je prolaz i kod Mome. Ja sam prošao ovaj bravurozni test sedamdeset i neke kod prijatelja koji mi je samo rekao – slušaj ovo i pustio album “Pesme iz sobe”. Momentalno me ščepalo za gušu i ne pušta, evo više od 40 godina. I što baš mene, kad ne volim poeziju, jer sam gadljiv na njene borbene pokliče i izveštačeni patos, koji se obavezno završavaju sa ružnim kuku i lele. Povrh toga, mislim da na ovom svetu ima mnogo više pesnika (obavezan šešir ili dugačak šal, a može i oba), nego li onih koji čitaju poeziju. Pa, u čemu je onda Koenova tajna, kako čovek skromnih glasovnih mogućnosti i sa jednostavnom muzikom od “tri akorda” na gitari uspeva da opčini milione? I tako pola veka.

Tajna je u čoveku.Tajna je u njegovom obraćanju drugim ljudima.

Romanopisci, pesnici, esejisti, filosofi.., literate svih fela i vrsta se u svojim pisanijima trude da dodirnu naša srca ili naš duh, naše misli ili naše emocije, ali samo malom broju stvaralaca uspeva da kod čitaoca sve to dotaknu. Koen je bio jedan od njih. On se istovremeno obraća i našim dušama i našem mišljenju i vodi nas na spiritualno putovanje na kojem smo večito u strahu od naših vernih ljubavi i sudija, hrabrosti i tuge i bez nade da sačuvamo naše tajne, naš gnev od vina i naša vojevanja do kraja noći. Čovek Koen nam kaže da nema ljubavi bez drugarstva, ni lepote bez molitve, nema panike bez samoće, ni srca bez milosti, nema utehe bez pesme, ni darežljivosti bez skromnosti, nema sreće bez praštanja, ni života bez smrti. Drugi su se trudili da pronađu potvrdu autentičnosti i relevantnosti u njegovim stihovima, ali on sam nikada nije objašnjavao o čemu i za koga peva. Možda je bio u pravu Bob Dilan kada je rekao da su Koenove pesme kao molitve. Kažem možda, jer Koen nije bio religiozan, a poslednjih dvadesetak godina života je praktikovao budizam (proveo je pet godina u budističkom manastiru) i meditaciju.

Za mene, njegove pesme su bile svojevrsna uputstva za preživljavanje. Uz njega je sve bilo nekako lakše, opuštenije i manje važno. Najbolje mi je legla njegova poruka da ni sebe ni svoj život ne uzimam preterano ozbiljno i povrh svega, da ne budem tako strog prema samom sebi. Jer, za kazne, kajanje i grižnje savesti pobrinuće se drugi, a mi treba da budemo dobri prema samima sebi.

Može zvučiti paradoksalno, ali, iako je celog života pisao o patnji, unutrašnjoj borbi, demonima, mraku depresije i problemima bezizlaznosti i besmisla, Koen je unekoliko bio i veoma srećan čovek. Još kao tinejdžer je odlučio da bude pesnik i nikada u životu nije, poput većine smrtnika, trošio vreme ni energiju na pitanja ko sam, šta sam i šta želim da budem. Radio je uspešno ono što voli, svestan da se pisanje nikada ne završava i da uvek može bolje. Ustajao je rano i svakog jutra pisao po četri sata. Imao je vremena i strpljena da pesma sačeka dok svaka strofa, stih i reč ne nađu svoje pravo mesto. Za svaku pesmu je imao po dvadesetak napisanih strofa, a u konačnoj selekciji bi ostale tri ili četri. Rekordnih 84 strofa je imala prva verzija legendarne pesme “Aleluja”, da bi u konačnu verziju ušle samo četri, a kasnije je, na nagovor svog prijatelja, ubacio još dve.

Kao i većina istinskih velikana, živeo je skromno i bio je darežljiv. Bio sam na koncertu u Melburnu, kada je spomenuo žrtve strašnog požara koji se desio u Viktoriji nedugo pre toga. Nakon tri dana su novine objavile da je kompletan prihod ($200.000) od koncerta otišao postradalima u požaru. Poslednje godine života je proveo u Los Anđelesu, sa decom. Ako vam je do hodočašća ili vas put slučajno nanese, možete videti njegovu kuću u rodnom Montrealu, pored parka na Trgu Portugal, a na ostrvu Hydra (Grci izgovaraju Idra) je čuvena kuća u kojoj je šezdesetih proveo deset godina sa norvežankom Merien i njenim sinom. Ona je umrla nekoliko meseci pre njega i u poruci/ saučešću njenoj porodici Koen je obećao da će se uskoro ponovo sresti.

Svaki pravi džentlmen ispuni obećanje.

Živeli svi koji su nam oprostili,

kao i svi oni koji nisu marili