Građani Srbije od ranih jutarnjih sati strpljivo stoje u redovima ispred pošta, mesnih zajednica i kancelarija i na drugim punktovima za prijavljivanje za pobednike. Neki su u radnim odelima i uniformama, ima majki sa decom, ima i mladih i starih, ima ljudi svih fela. Stoje mirno i čekaju da dođu na red.

Vidim tamo među njima i moju mrtvu majku i njenu sestru. Čekaju, ne znaju tačno zašto, ali, kao i mnogo puta ranije, ispunjavaju građansku dužnost, rade ono što vlast od njih zahteva.

“Šta tu čekate”? – pitam, ali me one ne čuju, gledaju pravo pred sebe i ćute.

“Mi čekamo da se upišemo za život, a ti ako nisi gledao televiziju, kupi novine, pa čitaj” – kaže mi čovek iz reda kojeg ništa nisam pitao.

“Najbolje bi ti bilo da staneš tamo na kraj reda” – čujem kako mi još nekolicina uglas govori.

Zaista, ne gledam televizije, pa usput kupujem novine, a posle čitam i sadržaje na internetu. Tako saznajem da je predsednk juče, na četrdeset i kusur medija sa nacionalnom pokrivenošću, u dvosatnom govoru, objavio da, iako on lično to ne želi, Srbija mora da prihvati program zlatne milijarde, da bismo opstali kao nacija i suverena država. Potom je naveo imena političara i mnogih znamenitih ličnosti koji su se zajedno sa svojim porodicama već prijavili za program i pozvao narod da sledi njihov primer.

Čuo sam i čitao o toj ideji zlatne milijarde, ali sam naivno mislio da je to samo mentalna masturbacija belosvetskih bogataša i moćnika. I nisam očekivao da im se toliko žuri.

Ukratko, njihova ideja je da će naša planeta opstati i biti sačuvana od pogubnog čovekovog uticaja samo pod uslovom da na njoj živi najviše milijardu civilizovanih, obrazovanih, vrednih, radnih, zdravih, (re)produktivnih i poslušnih ljudi, a ostalih sedam milijardi treba da nestanu. Njima će biti onemogućen pristup hrani, vodi i medicinskoj nezi. Oni koji posle toga preteknu, biće ubijeni na neki od humanih načina po odluci i propisima dotične države.

Zato svi koji žele da budu u grupi pobednika koja će ostati u životu, treba da se u naredna 72 sata prijave u za to predviđenim centrima. Akcija će se sprovoditi pod sloganom ‘’Bolje rob nego grob!’’. Punoletni će morati da predaju svoje lične karte i pasoše i nakon popunjavanja upitnika, biće evidentirani i uvršteni u nove biračke spiskove, a maloletnici će morati da budu u pratnji roditelja i moraće da pokažu izvod iz matične knjige rođenih, ne stariji od šest meseci. Svi prijavljeni dobijaju plastičnu narukvicu koju će nositi oko zgloba desne ruke. U nju će novoformirana uprava e-pobednik uneti osnovne podatke i fotografije upisanih. Elektronski. Narukvica će ubuduće biti jedini validan identifikacioni dokument građana.

Svi koji žele da žive biće podeljeni u različite grupe, kao što su: vođe, radnici, čuvari reda, čuvari polja i skladišta sa hranom, čistači leševa, brojači prekobrojnih i preživelih itd. Ova podela je napravljena zbog očekivanja da će u početku realizacije programa biti mnogo onih koji će pokušavati da se domognu hrane na nepošten način. Takođe se predviđa i da će bit mnogo mrtvih, pa će, ukoliko njihova tela ne budu brzo spaljena ili pokopana, zbog smrada tih tela u raspadanju, mesecima biti onemogućen pristup gradovima. Zna se da je tako bilo u Jerusalimu kada su, tokom krstaških ratova, osvajači ubijali sve koje su zatekli u gradu kojeg su upravo oslobodili od nevernika. Posle toga su pobednici pljačkali i šenlučili, pa nije bilo nikog da odnese i spali ili zakopa umrle.

Unapred se znalo da će biti ljudi koji ne žele da učestvuju u programu jer se gnušaju ubijanja drugih, kao i ljudi koji ne žele da žive u ovakvom režimu i ovakvom svetu. Predviđa se takođe i da bude i onih za koje u novoj, svetloj budućnosti nema mesta, kao i onih koji jednostavno neće stići da se prijave u predviđenom roku.  Neki su verovali da će otići u planinu i preživeti, a neki su se spremali za put u Afriku gde program zlatne milijarde još nije inaugurisan, mada se već pričalo da će svakako i tamo biti sproveden tako što se Africi više neće pružati redovna pomoć u bajatoj hrani i lekovima kojima je istekao rok upotrebe.

Plan svetskih moćnika je bio da se u ovoj fazi eliminiše polovina svetske populacije, i kada se ovaj postupak ponovi još dva puta, preostaće jedna milijarda, odnosno osmina sadašnje populacije od 8 milijardi ljudi.

Prema tom planu, u Srbiji je u redove pobednika trebalo da se u ovoj fazi prijavi 3,5 miliona stanovnika. Upis je išao vrtoglavom brzinom, niko u svetu nije imao takve procente prijavljenih, ali onda, u osvit trećeg dana, kad je postignuto 60% od željenog broja, odn. kada se stiglo do 2,1 miliona prijavljenih, stvar je iznenada potpuno stala. Gotovo da više nije bilo prijava, nestali su redovi.

Pored toga, bila je poražavajuća i činjenica da su se do sada većinom prijavili neproduktivni članovi društva: penzioneri, nezaposleni i socijalni slučajevi. Mladi i visokoobrazovani su bojkotovali program. Takav stav su prihvatili i članovi opozicije i njihovi simpatizeri, ćutolozi, ravnodušni, nezainteresovani, protivnici svih predsednikovih ideja, elita i ostali mrzitelji Srbije i svi ostali izdajnici i strani plaćenici.

Vrag je odneo šalu kada je primećeno da su neki od onih koji su već upisani i uvršteni u program počeli da seku i vraćaju narukvice za identifikaciju. Među njima je najviše bilo onih koje je zapala uloga brojača, odn. egzekutora neprijavljenih. Kad su shvatili koliko će ljudi biti usmrćeno i da su među njima mnogi, njima dragi ljudi, promenili su odluku i odustali od ideje da budu pobednici.

Predsednik je odbio da se prijavi u pobednike kako mu se ne bi zamerilo da sprovodi program zlatne milijarde samo da bi eliminisao svoje političke protivnike. Ali, državni funkcioneri i partijske vođe su na njega počeli da vrše snažan pritisak da se prijavi i on je, ubrzo, zbog pritiska javnosti i njegovih partijskih drugova, ipak bio primoran da se prijavi na spisak za pobednike. U svom emotivnom četvorosatnom obraćanju građanima, objasnio je da su ga ubedili argumentacijom da će se mnogi građani na njega ugledati a bilo je i onih koji nisu želeli da žive ako njega više ne bude bilo.

Probudio sam se ispunjen osećanjima zebnje i tuge. Strepim, na zato što se nisam prijavio u pobednike, jednom svakako mora da se umre, već zato što će mi ostatak života zavisiti od ovih i ovakvih pobednika. A takav mi život ne treba.

I žao mi je što, zbog malo vremena koje mi je preostalo, više nikada neću živeti u slobodi.