“Ako ne znaš ko ti je gospodar, zapitaj se koga ne smeš da kritikuješ“.
– Neidentifikovani neo-nacista
Makartizam (McCarthyism) je izraz koji u najširem smislu označava neopravdano optuživanje nekog pojedinca, organizacije ili društvene grupe za izdaju, špijunažu ili neku drugu subverzivnu ili nezakonitu delatnost. U užem smislu to je bila kampanja kojase u SAD 1950-ih, vodila protiv levičara optuživanih da kao sledbenici komunističke ideologije nastoje da podvrgnu SAD pod vlast Sovjetskog Saveza.
Ime je dobila po republikanskom senatoru Josephu McCarthyju, koji je početkom 1950-ih stekao veliki ugled i popularnost senzacionalnim, ali nikada dokazanim, optužbama da federalna vladavrvi od sovjetskih agenata. Makartizam je znači bio fabrikovanje optužbi bez obzira na dokaze, a termin se i danas koristi za opisivanje prakse nepromišljenog i nedokazanog optuživanja, kao i za demagoške napade na karakter ili patriotizam političkih protivnika.
Svečano se obavezujem da ću prestati sa prepričavanjem Wikipediju, samo još parreči o Dž. Makartiju. Rođ. 1908 u Viskonsinu, završio je prava 1935-e i postao advokat, a 1939-e je izabran za sudiju. Presude su mu često vraćane od višeg suda, pa su mu se predmeti gomilali iako je imao reputaciju sudije čija saslušanja i rasprave traju veoma kratko. Od 1942- 45-e bio je u vojsci, što mu je pomoglo u kampanji za Senat 1947-e godine, kada je protivkandidata optužio za ratno profiterstvo, iako je istovremeno i sam finansijski profitirao od uloga na berzi. Prve tri godine u Senatu je bio politički izolovan i bez vidnog angažmana, ali u februaru 1950-e počinje njegov meteorski uspon, nakon što je u klubu žena republikanaca održao govor u kojem je tvrdio da ima listu od 205 komunista koji rade u državnoj administrraciji. To je bilo vreme „crvene opasnosti“ i njegov nastup je postao medijski hit. Ništa nije pomogla ni činjenica da su i mnogi republikanci osuđivalu paušalne diskreditacije i izmišljene opasnosti kao metod političke borbe. Tabloidna lavina je krenula, a Makarti i njegov tim su neumorno sastavljali nove liste komunista i zaštićenih izdajnika. Niko nije bio bezbedan od sečiva njegovog denuncijantskog mača. Nije silazio sa novinskih stranica, radija i televizije, ali će ga preeksponiranost u medijima doći glave. Prve sumnje u njegovu političku zrelost i ispravnost onoga što radi su se pojavile kada, na pitanja novinara o ljudima sa neke od prethodnih listi sumnjivih, nije bio u stanju da se seti ni o kome se radi ni šta im se stavlja na teret. Sudbina mu je zapečaćena marta 1954. godine kada je emitovana tv emisija o makartizmu pod nazivom „Izvještaj o senatoru Joseph McCarthy R.“. Prikazani su snimci njegovih govora koji ga prikazuju kao besprizornog lažova koji besomučno vređa svedoke i zlostavlja istaknute Amerikance. U završnom komentaru autori kažu: nesmemo brkati neslaganje sa nelojalnošću, moramo znati da optužba nije dokaz i da presuda zavisi od dokaza izvedenih u sudskom postupku, nećemo hodati bojeći se jedan od drugog i nećemo vođeni strahom umarširati u doba nerazuma. Ostala je zabeležena čuvena epizoda kada je Makartija, na jednom od poslednjih saslušanja pred senatskom komisijom, izvesni Welch prekinuo rečima:“… senatore dovoljno ste uradili, imate li makar trunke pristojnosti”? Senat je decembra 54-e cenzurisao (zabrana aktivnosti) Makartija zbog zloupotreba, nepoštovanja komiteta i dovođenja Senata na loš glas. Ostao je u Senatu i povremeno držao vatrene govore koje su kolege senatori i mediji zdušno ignorisali. Tri godine kasnije je umro od ciroze jetre.
Sredinom i krajem 1950-ih, javna i institucionalna podrška za stavove i praksu makartizma polako slabe, prvenstveno zahvaljujući nizu oslobađajućih sudskih odluka donetih u postupcima protiv hiljada lažno i nepravedno osumnjičenih i proganjanih.
Ovaj osvrt je zamišljen kao ilustracija prakse političkog režima koji napadom na jednu grupu ljudi, drži u strahu i pokornosti sve ostale podanike. Dakle, videli smo da suza funkcionisanje ovakvog sistema potrebni:
– grupa za odstrel,
– vođa pokreta, mesija spasitelj, sa sledbenicima, kao i
– popularna (i medijska) podrška bazirana na dvoličnosti empatije.
Istorijski posmatrano, grupe za čistku su, u mirnodopskim uslovima, uže i često selektivne. Napadani su politička opozicija i disidenti, grupe i pokreti i njihovi simpatizerikao i razne elite (profesionalne, plemićke, bogataške, zemljoposedničke), a osumnjičeni imaju nekakvu mogućnost odbrane pred sudom. Po tome se makartizam i slične pojave razlikuju od masovnih i organizovanih progona pripadnika neke nacije, grupe, vere (nevernici) ili plemena, koji se događaju najčešće u vreme ratova, diktatura, bezakonja irevolucija, kada sudske zaštite nema, a jedina krivica žrtava režima na vlasti je pripadnost onima koji nisu naši.
Tipičan vođa ovakvog režima ili pokreta je frustrirana ličnost, britak, neustrašiv i nesposoban za rasuđivanje. Redovno pred publikom doživljava državničko- politički delirijum i povremen gubitak mentalnih sposobnosti praćen nemirom, uzbuđenjem, samoobmanom, halucinacijama i pričanjem gluposti i budalaština. Njihovi sledbenici im često pridaju božanska obeležja ili ih proglašavaju za zaštitnike ovoga ili onoga, zbog čega vođa može dobiti i epitet (majka, sin, soko i sl.) za tepanje. Zarad očuvanja svog božanskog lika i dela, on je onda primoran na još fanatičniju demagogiju, pronalaženje sve gorih i uvek svežih neprijatelja oko nas, kao i na perfekcionistički kriticizam – Zašto niste vredni i veličansteni kao, evo, na primer ja?- pita skrušeno. U medijima se vođa predstavlja kao nekakva politička sudbina, tako da nemaš ni bolju ni drugu.
Konačno, politički pokreti i prakse poput markantizma, iako nastaju iz različitih razloga i u raznim istorijskim okolnostima, uvek opstaju i funkcionišu zahvaljujući dvoličnosti empatije. Ljudi, naime, često nemaju razumevanje ni saosećajnost za patnje i smrt njihovih neprijatelja. Ne tangira ih nesreća bogatih ili sumnjičenje, zastrašivanje i hapšenje poznatih i moćnih, već po pravilu misle – „Tako vam i treba kad ste drugačiji, kad mislite da ste bolji i sposobniji od drugih, uključujući i mene“. Empatija je nekako više rezervisana za lošije, siromašnije i slabije od nas.
Nema nikakve sumnje da jevtini populistički potezi i mučna retorika koja ih neizostvno prati, donose popularnost kod običnog naroda i obezbeđuju glasove onih koji su srećni sve dok se loše stvari događaju nekom drugom. I to narodima ne treba zameriti, pogotovu kada su u modusu golog preživljavanja gde važi pravilo – nisam srećan što je komšiji crkla krava, ali, ako čemo pošteno, bolje njegova nego moja.
A šta ćemo sa elementarnom pristojnošću? Ne znam. Ko preživi pričaće.
Počeli smo sa anonimusom, a završićemo sa večnim Orvelom: “Narod koji bira korumpirane lažljivce, lopove i izdajice, nije žrtva. On je saučesnik“.
