Sećam se k’o da je sinoć bilo, doveli u dnevnik nekog čikicu, radio za belosvetsku banku, kažu, stručnjak, zna kako da reši problem i sve u tom smislu. Niko tada ne veruje u čuda niti pomišlja da im se obraća čovek koji će za samo par sedmica ući u legendu. A on smireno i očinski kaže, da, imali smo to u Argentini i Africi,.. naše devizne reserve…, masa novca u prometu..,to se rešava… Naravno, pogađate, govorim o Deda Avramu. Januar 1994-e, nacija sluđena, privreda razorena, fondovi obezvređeni, ušteđevine nestale, stopa inflacije više nikog ne zanima, jedino je važno u kolikosati će tog dana da podele plate i koliki je red u banci. Onda se pojavi čovek koji zna kako da reši problem i reši ga. Pitam se, da je živ, šta bi danas predložio?

Jer, Srbija ima mnogo problema. Primarni i naravno najvažniji su: oživljavanje privrede i smanjenje nezaposlenosti, neodgovorno zaduživanje (strani krediti su “povoljni” zbog jakog dinara) standard i prehranjivanje stanovništva, energetska i vojna bezbednost i bela kuga. Kada ni vlast ni opozicija ne znaju kako ili nisu dorasli težini ovih problema, oni se bave drugim, lakšim i svoju energiju troše na tzv. goruće probleme kao što su članstvo u EU, Kosovo, izbeglice, poplave, izbori i sl. koji bi se dali rešiti mnogo lakše i efikasnije, ukoliko se reše prvo oni najvažniji. Poslednji na listi prioriteta vlasti bi trebalo da budu opšta moralna posrnulost, primitivizam u medijima, politička i sva druga nekultura, vazduplohovi i ostali helihopteri i psi lutalice. Ali, jedna od odlika demokratije je njena sporost, a ponekad i potpuna nemoć da reši čak ni te trivijalne probleme iako su lako rešivi. Ovo stoga što nema saglasnosti oko tačnog definisanje problema, a bez toga nema ni rešenja. Onaj ko hoće da reši problem, mora da postavi pitanja: o čemu se radi, koje informacije i činjenice ima, šta mu je cilj, kakva će korist biti od takvog rešenja, kojom logikom treba ići, na šta se fokusirati, šta poziva na oprez..? Mi ćemo se ovde baviti rešavanjem ekonomskih problema, odn. pokušaćemo da prepričamo kako se to radi “na zapadu”, ma gde on bio.

Rekosmo već, preduslov za dobro rešenje je efikasno opažanje realnosti, a toga u Srbiji nema,jer makroekonomsku politiku vode ljudi čiji je jedini moto sprečavanje inflacije po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima. I to je, zbog onog kroz šta je Srbija prošla devedesetih, donekle razumljivo, ali strah i oklevanje su loši saveznici, pogotovu kada su oni toliki da bukvalno parališu svaki razvoj i ekonomski napredak. Naime, NBS i ministarstvo finansija uporno krešu budžet, propisuju enormne kamate i moljakaju po svetu da im se odobre krediti, kada zapravo trebaju da predlože balansiran budžet, utvrde realne kamatne stope i servisiraju javni dug. Čak im je i MMF nedavno sugerisao da se oslabi nerealno visok kurs dinara i poveća stopa ciljane inflacije, kako bi se pomoglo domaćim izvoznicima i stimulisala proizvodnja, ali su se srpski zvaničnici na to oglušili. Na vlasti su i misle da znaju bolje, jer uspešno drže inflaciju pod kontrolom, međutim moderna država ne interveniše samo kontrolom tokova novca, već i stimulisanjem proizvodnje i državnim investicijama, a odluke vlasti, tj. intervencija države se bazira na na tri osnovne informacije, tri indeksa: CPI, BCI i CCI. Važni su naravno i stopa zaposlenosti, ekvilibrijum ponude i tražnje, stimulisanje potrošnje i td. ali mi ćemo ovde govoriti samo o prva tri, jer oni najviše dotiču socijalni aspect ekonomije.

Consumer Price Index (rast cena na malo ili stopa inflacije) je indicator emisionoj banci za određivanje eskontne stope po kojoj ona zajmi pare bankama koje će dalje zajmiti pare privredi. NBS se ne usuđuje da smanji kamate i pusti više novca u promet zbog straha od inflacije i visokim kamatama praktično parališe srpsku privredu. Građani s’druge strane, zbog istog straha, sva primanja odmah menjaju u evre, jer osećaju da na taj način štede i da im je novac bezbedan. Zbog velike potražnje, evro je precenjen što ide naruku uvoznicima, pa imamo apsurdnu situaciju da u osiromašenoj zemlji “nema šta nema”, a uvoz nekontrolisano raste u odnosu na izvoz. Da apsurd bude veći, građani putuju u zemlje EU da se snabdeju potrepštinama koje su tamo jeftinije nego u Srbiji. Zbog smanjenja i zamrzavanja plata i penzija (koje su, kada rastu, glavni generator inflacije) ljudi kupuju samo ono što moraju odn. realna potražnja se smanjuje. To su jasni indikatori blage ili skrivene deflacije, koja je po svojim pojavnim oblicima suprotna od inflacije i možda nešto lakša za rešavanje, ali je jednako pogubna za ekonomiju zemlje. Ona, naime, stvara vrzino kolo gde potrošači nemaju para, zbog čega privrednici nemaju interes da povećaju proizvodnju i otvaraju radna mesta jer nemaju kome da prodaju robu, a pošto nema posla, radnici imaju male plate i ne mogu da kupuju proizvedenu robu jer nemaju para i tako u krug…igramo valcer ja i drug. Ilustrativna je zato priča o Fordu. Kada su mu rekli da prodaja opada jer ljudi ne mogu da priušte skupe automobile, on je pitao da li njegovi, radnici Forda mogu da ih kupe. Čim je čuo da ne mogu, odmah je naredio da im se povećaju plate, jer je znao da nema svrhe proizvoditi nešto ako za to nema kupaca. Povećanje minimalnih nadnica i penzija ne bi naškodili ni privredi, ni građanima Srbije. Naprotiv.

Business Confidence Index (investiciona klima) ili mogućnost, odn. spremnost privrednika i finansijera da ulažu kapital, je pokazatelj opštih uslova poslovanja u jednoj zemlji, stabilnosti njenog tržišta robe i kapitala i sigurnosti da se uložena sredstva vrate. Vlast u Srbiji se fokusira na investicije iz inostranstva, pa se strancima nude velike subvencije i poreske olakšice. Međutim, stranih investivija je malo i neće ih ni biti dok se ne pospeše opšti tehnološki razvoj i vladini podsticaji za inovacije, pravna zaštita kako domaćih tako i stranih ulagača i dok se ne eliminiše korupcija. Zato, umesto dovođenja stranih investitora, treba olakšati uslove poslovanja domaćim, jer strancima je jedini interes da oplode svoj novac i da plate što manji porez u Srbiji. Nedopustivo je i suludo da srpski preduzetnici ulažu u Sloveniji ili Bugarskoj zbog straha od reakcije vlasti koja se zalaže (deklarativno) da se u Srbiji može zaraditi, ali kada se to desi, oni srećniji i lukaviji postaju predmet zavisti i dobijaju (ne)zasluženu etiketu lopov, tajkun i sl. a manje srećni višemesečni odmor u istražnom. Da bi se nekako zaštitili od sumnjičenja i podozrivosti okoline, oni koji još imaju nešto keša, drže ga u slamarici ili u stranim bankama, a ako ga ulažu onda su to nekretnine. Od privrede beže kao od pošasti, uz nezaobilaznu konstataciju da je sve propalo. Država mora iz svog budžeta da stimuliše i subvencionira poljoprivredu, građevinarstvo i primarnu industriju, jer su oni glavni generatori ekonomskog razvoja. Štednja na budžetu je privilegija najbogatijih država.

Consumer Confidence Index (volja, samopouzdanje potrošača) je pokazatelj spremnosti potrošača da troše i ne treba ga mešati sa cenom tzv. potrošačke korpe. Srbi kupuju, rekosmo već, samo ono što moraju jer se boje sutrašnjice i keš se troši samo u krajnjoj nuždi. Naizgled povoljni potrošački krediti kriju zamku prethodno naduvanih cena u koje su unapred “ugrađeni” troškovi kreditiranja. Istovremeno, od naroda se traže dalja odricanja i žrtve, što stvara najopasniju od svih mogućih podela – na one koji imaju i na one koji nemaju i žive u strahu da će imati još manje. Ljudi počinju da se gledaju međusobno kao konkurenti, a ne kao sugrađani i sunarodnici. Stvara se društvena klima u kojoj su rad i zarada jednog, gubitak za drugog. Apatija, otuđenost i gnev zbog nemoći da bilo šta promene su stvarnost građana Srbije. Mladi osećaju da je igra nameštena, jer se jedino štite interesi krupnog biznisa i bogatih pojedinaca i da za njih nema nade, jer namaju mesto u sistemu odlučivanja i raspodele prihoda. Stvorena je društvena klima u kojoj je odlazak iz Srbije najveći uspeh. Zašto se tim mladim bračnim parovima ne ponudi pomoć za kupovinu prvog stana?

Još jedno pitanje za kraj, da li je važnije izgraditi zdravo društvo, sa snažnom ekonomijom kao rezultatom takvog socijalnog ustrojstva ili se treba fokusirati na izgradnju jake ekonomije koja će ondaolakšati rešavanje svih drugih problema? Moj pokušaj da odgovorim na ovo pitanje će, bojim se, biti jednostran jer sam sklon verovanju da je siromaštvo izvor svih zala.

U ovom pisaniju o srpskoj ekonomiji nismo upotrebili ni jednu cifru, jer smo želeli da naglasimonjen ljudski, socijalni aspect. Objasnili smo tri indeksa- pokazatelja stanja u ekonomiji, od kojih se samo prvi može egzaktno utvrditi, a druga dva su delom rezultat percepcije, a delom nekakav prosek indivdualnih mišljenja proizvođača i potrošača. Ekonomija, naime, nije skup strogih naučnih istina, već društvena delatnost koja podrazumeva međuljudske odnose, a ekonomske odluke se donose iz različitih, često emotivnih, pobuda, a na krajnje rezultate ekonomske aktivnosti ne retko utiče i sreća. Vreme divljačkog, liberalnog kapitalizma, gde se svi socijalni i ekonomski problemi rešavaju na tržištu slobodnom primenom zakona ponude i tražnje, je u zemljama razvijenog kapitalizma prošlo, a državniintervencionizam se ne svodi samo na mere za sprečavanje recesija, već on ima za cilj i smanjivanje nejednakosti u društvu, jer ekonomija bez etike razara društveno tkivo, a sa njim i privredu. Zadatak države je da gradi privredni sistem u kojem će i radnik i poslodavac pronaći smisao svog angažmana i napora. Ne zarađuju isto, ali imaju zajednički cilj. Bolji život za sebe i za sve građane.

Nuditi Srbima da stvore od svoje zemlje protestantski radni logor u kojem ima da se jede, a čovek je čoveku vuk, je neprirodno i neprimereno. Jer, da bismo bili kao oni, mi treba da budemo oni. U ovom trenutku bolje je ponuditi jednakost, pa makar i u bedi. Počnimo sa penzijama- iste za sve.