Čudna stvar sa snovima. Naši su, a ne možeš ih predvideti niti im određivati tok, smer i sadržinu. Kada sanjamo, događaju nam se najneverovatnije stvari, izgovaraš rečenice koje ti inače ne padaju na pamet i možeš sve ono što inače nećeš i ne možeš. Letiš bez krila, bežiš od najstrašnijih ala i sanđama, ideš na najneverovatnija mesta, razgovaraš sa mrtvima i sve se to zbiva bez mnogo emocija. U snu retko i malo osećamo, osim kad nas muče noćne more ispunjene strahom od propadanja i sigurne smrti.

Najjače emocije dolaze tek kada se probudmo: osećaj sreće i olakšanja, ako je san bio ružan ili si bio u opasnosti, razočarenje, ako si sanjao nešto mnogo lepo, pa se ispostavi da je to bio samo pusti san, osećaj prevarenosti jer si se probudio, a sve je ostalo isto ili osećaj žalosti što neki san nije potrajao. Tu je i poznati osećaj nemoći što ne možeš da ponoviš sve one fenomenalne ideje i sposobnosti koje si, samo nekoliko trenutaka ranije, imao u snu, jer one nestaju čim otvorimo oči.

Neki delovi naše svesti očigledno ne funkcionišu dok spavamo, pa zato ne osećamo dok sanjamo i lako zaboravljamo detalje sna. I šta, uostalom, da radimo sa snovima kada je sve manje onih koji su voljni da ih čuju ili protumače. Prijatelji odlaze, ljubavi se gase, a tumači snova i proročnice koje će zbog našeg sna pogledati u zvezde su izgubljeni u lavirintima i algoritmima interneta. Tamo je za svaki san unapred određeno tumačenje, bez gledanja u dušu snevača, jer snove tumače mašine koje rade na brojke i verovatnoću.

Često i sa brigom razmišljam da ponovo odem u Melburn, nisam bio tamo tri godine, još od početka kovid histerije. A noćas sanjam, kao otišao sam tamo sa mlađom ćerkom, zalutali smo u nekom novom severoistočnom predgrađu koje se tek gradi, nema još javnog prevoza, samo kuće i ulice, ni drveće još nije izraslo, nema zavesa na prozorima novih kuća, transparentnost koju nismo tražili. U ovu smo nedođiju dospeli jer smo čuli da tu azijati prodaju švercovane cigarete po tri puta nižoj ceni od redovne, samo treba pronaći dilera. Ali, oni se kriju, opasno je, kazne za šverc cigareta su iste kao i za šverc droge. Znamo da smo na pravom mestu jako mladi klinci puše cigarete na ulici. Otkud to pitam ćerku, tako oni izražavaju bunt ovih dana, a ko im nabavlja cigare, ne znam, valjda roditelji.

Idemo po livadi ispod vijadukta auto puta i onda konačno vidimo nešto kao gradić, ima prodavnice i železničku stanicu sa koje upravo odlazi starinski voz sa dizel lokomotivom i lepim vagonima. Pitam šalterušu kad je sledeći, kaže da više nema vozova, ali mogu da bukiram jedan kroz godinu i četri meseca, 12 hiljadarki i vozi te gde hoćeš, broj putnika neograničen, izvinite žurim, zatvara šalter.

Prilazi nam oznojen tip okrugle glave u svetlom odelu i kaže da će nam reći kako da odemo u Melburn ako mu damo pljugu, tvrdi za sebe da je on poslednji preživeli bitls i od prvog dima pada kao sveća na teme, ne znam jel’ više živ.

Onda mi se do noge dokotrljala glava sa lukavim izrazom na licu, upozorava nas da ništa ne verujemo tipu koji tu leži i počinje da nas ispituje šta tražimo, put za Melburn, pa što ne pitate aplikaciju, ideš mi na nerve, kažem joj, jako sam nervozan, šutnuću te da se otkotrljaš iz mog sna. Bude me prostranstvo u mislima i teret u grudima. Teško dišem.

Čujem da je i Nole sanjao kako u Melburnu opet mlati reketom nedužnu lopticu, primili su ga ponovo, sve su mu oprostili, više nije nevakcinisani prevarant koji treba da posluži kao primer svima koji za sebe hoće status ljudi koji slobodno misle.

Nebitno je šta bi mi radili da smo na njegovom mestu. Momak je pametan, prihvatiću svaki njegov stav, pokret i odluku, bez komentara, empatije i primisli. Ali sa zabrinutošću.

Čim je počela njegova januarska saga u Melburnu, nepogrešivo sam i gotovo u dan, predvideo kakav će biti epilog. Brine me da će i ove godine ponovo pokušati da ga ponize. Sa anglosaksoncima se nikad ne zna. Moraš biti najoprezniji kad si ubeđen da je sve perfektno i da sve ide po planu. Onda se opustiš, spustiš gard i tad ti ga krknu, s’leđa.

Ali, zapitaćemo se, zašto bi to radili, ko i kakvu korist ima od toga?

Mogu kao odgovore ponuditi dva stereotipa. Prvi je osveta mediokriteta, a tu je i uverenje da specijalni tretman koji je imao Nole, ni Nadal, ni Federer nikada ne bi doživeli. Ali, ima tu još nešto, mnogo važnije. Može se, naime, desiti da će u istoriji njihovog turnira, neko biti najveći i najbolji, a on nije njihov i nije po njihovim standardima i ukusu. Može neki autsajder ponekad, neočekivano, da pobedi i priredi iznenađenje, ali ne i da pokaže i dokaže svoju superiornost. To se ne prašta. Možeš biti sve, nastran, pametan, talentovan, lud ili dosadan do bola, sve može, ali superiornost ne, to nipošto.

Superiornost je rezervisana samo za njih i njihove.

Svi o nečem sanjaju, umorni Nole o novoj tituli, ja sanjam prave reči, iako više nemam šta da kažem, siromašni o bogatstvu, ugroženi da rat prestane. Voleo bih da ponovo zaspem i vidim šta je bilo na kraju naših snova o Melburnu. Ne znam šta će se desiti. Samo znam da će kroz mesec dana ovaj, sadašnji trenutak i naši snovi biti samo želje i predskazanja iz prošlosti koje će naknadna pamet ili odobriti ili nemilosrdno izbrisati iz naših sećanja.

A do tada, nek’ svako uživa u putovanju svoje duše. I neka ne očajavaju oni koji ne znaju put. Za navigaciju naših duša uvek možemo da tražimo i pronađemo nekog da nam pokaže u koje zvezde treba gledati.