Predsednik Tramp  je poručio svojim američkim glasačima da se ne boje koronavirusa. On se od njega ekspresno izlečio, što i njima želi, ako ih, daleko bilo, strefi. Usput je, bez mnogo debate, dobio predstojeće novembarske izbore. Jer, vreme zaraze i ishod lečenja kao da je naručio menadžer njegove predsedničke kampanje. Sve se desilo u pravo vreme i sa savršenim ishodom. Tako to rade majstori.

Stručnjaci, sa druge strane, opominju građane da budu oprezni, jer se broj obolelih i umrlih opet povećava u većem delu zemlje. Isto društvo, a dve različite priče o istoj pandemiji.

Stavovi o pretnji koju predstavlja COVID-19 uveliko se razlikuju ne samo kod Amera, već svuda u svetu. Iako se virus širi, mnogi ga više ne vide kao pretnju i osećaju i misle da je strah od virusa preteran i da preventivne mere nanose ogromnu, pre svega ekonomsku, štetu.

Pandemija, naročito obaveznost primene mera zaštite su podstakli večiti rat između etatizma i liberalizma. Po ko zna koji put su se sukobile državne mere i slobodna volja građana.

Narodi i nacije su podeljeni na dve struje: jedna, humanistička, koja tvrdi da samo socijalizam, solidarnost i jednakost mogu spasiti ljudsku civilizaciju i druga, darvinistička, po kojoj će ovaj virus i druge bolesti, glad i siromaštvo, preživeti samo najjači, a svi ostali mogu da crknu. Od korone ili nečeg drugog, svejedno je.

Državno zlo i ljudske slobode su dve rak rane ljudske civilizacije. Imaju razna imena – ropstvo i sloboda, diktatura i demokratija, strogoća i anarhija, poslušnosat i bunt – i večito su u ratu koji se uvek završava istim rezultatom. Pobednik na kraju rata kaže svojima da su on i njegov sistem najjači, najbolji i najpravedniji. I tako bude do sledećeg rata.

Svetska Zdravstvena Organizacija u publikaciji „Pandemijski zamor“ upozorava na sve manju spremnost građana da poštuju mere zaštite koje države propisuju. – Od kada je krenuo na svoju svetsku turneju pre osam meseci, virus je ostavio ogromne posledice, što nas je sve izmorilo, bez obzira na to gde živimo i šta radimo. U takvim okolnostima, očekivano je i prirodno da se osećamo apatično i demotivisano, da osećamo pandemijski zamor – kažu u SZO. Demotivisanost građana da prate preporuke koje se odnose na sprečavanje širenja virusa je sve jača. Ljudi vremenom  prestaju da doživljavaju virus kao pretnju, navikavaju se na pandemiju, a za svoje gubitke počinju da krive restriktivne mere čije su  posledice osetili, pa misle da su one gore od posledica bolesti. Tako potreba za slobodom kretanja postaje sve jača, a ljudi postaju sve ležerniji jer, kad traju duži vremenski period, i najteže okolnosti počinju da se doživljavaju kao normalne “- navodi se u tom tekstu.

Svetski poredak, SZO, istorija sveta i ostale velike teme i dileme mogu biti dobar izgovor i/ili objašnjenje za globalnu primenu ili otpor primeni mera zaštite, ali, ja se ovde pitam koji su to razlozi koji nekog belosvetskog Petrović Petra teraju da se ponaša na ovaj ili onaj način.

Izgleda da je najvažniji razlog za određeno mišljenje i konsekventno ponašanje i primenu preventivnih mera, okolnost da li lično znamo nekoga ko je oboleo ili umro od korone. Oni koji nisu imali bolesnog člana porodice ili prijatelje koji su bili bolesni – znači, ne znaju nikoga ko je imao ili je preminuo od COVID-a – mahom veruju da je pandemija prenaduvana, da je previše mera opreza i da nema potrebe da drastično menjamo svoje živote.
Drugi važan faktor za formiranje nečijeg stava je pitanje koliko pandemija utiče na njihov svakodnevni život. Suštinski, život se najmanje promenio penzionerima, iako su kao najrizičnija grupa imali najveće restrikcije kretanja. Često su van kuće, nose masku i ne boje se kontakta s ljudima. Kao da žele da poruče – znaš, ja se ne krijem. Najteže je zaposlenima i poslodavcima. Bez poslovne perspektive i mogućnosti planiranja, može biti samo jako teško i jedino što imaju  je pomoć države i nada u ekonomski oporavak. Jednog dana.
Hoće li neko nositi svoju masku kad izađe, jer je to propisano, uveliko zavisi i od lične  informisanosti građana o bolesti. Ljudima se neprestano i sa svih strana daje na znanje kako se bolest dobija i leči i kako moraju neprestano da budu zabrinuti da će se oni ili neko u njihovoj zajednici razboleti. Međutim, mnogo je onih koji ne žele da neprestano brinu i ne znaju tačno kako će bolest dobiti, ali se nadaju da su im, ukoliko se inficiraju, velike šanse da će pobediti virus jer im je ukupno zdravstveno stanje dobro ili da će biti u grupi onih sretnika koji nemaju simptome. Slično misle i ljudi koji žive u oblastima gde virus nije bio toliko izražen, pa ga ne osećaju i ne doživljavaju kao nužnu i neposrednu opasnost.

Srpska posebnost i smor za sebe su sadržaj i način na koji javne ličnosti, bili oni političari ili predstavnici struke, govore o virusu i time određuje i ponašanje građana. Poručivali su da je virus smešan, da će oslabiti ili čak nestati tokom leta, a onda, zbog poziva na dodatni oprez i pretnje novim karantinom, hiljade hrabrih Beograđana su izašli na demonstracije jer im je prekipelo. Više im je, doduše, smetalo ponašanja bahatog vladara, nego mere zaštite. Sa druge strane, izjave i mišljenja da je opasnost prošla kod ljudi stvaraju utisak da postoji manja šansa da se zaraze, a ako se i zaraze da je bolest manje opasna nego što joj se pripisuje. Takvom stavu doprinose i stotine naučno neutemeljenih, ali zanimljivih mišljenja na internetu. Ja sam se najviše primio na priču da je kovid neka vrsta otrova na koji ljudi različito reaguju. Saznaćeš kakvo mu je dejstvo samo ako malo probaš.

Bez obzira na to što sada proživljavaju, šta misle i kako se ponašaju, ljudi u svetu se slažu o onome što nam sledi. Većina zna ili oseća da se ovo neće uskoro završiti i da na kraju tunela još uvek nema svetla. Dakle, mnogi su svesni da nas čeka još duga borba, uprkos onome što bismo želeli. Još nema vremena za odmor i opuštanje. Zato mislim da ne treba plašiti građane, ali i da nema mesta za optimizam iz prostog razloga što još uvek niko ne zna kako će se korona ponašati ni tokom predstojećih zimskih meseci, a da ne govorimo na duže staze.

A možda je i vreme da se navikavamo na novo stanje. Ova pandemija nije jedina koju možemo očekivati. Postoje virusi u životinjskom svetu koji mogu biti mnogo opasniji od ovog, ako bi došlo do njihove mutacije i prenošenja među ljudima. Samo pre 100 godina smo imali mnogo smrtonosniji virus. Bio je made in USA, ali je nazvan španski.

Tako to rade majstori.