Nama Srbima je veoma čudan taj anglo-saksonski obrazovni sistem. Zato ga, kao i sve drugo što ne razumemo, odmah kritikujemo i o njemu govorimo sa prezirom i nipodaštavanjem. Sećam se žalopojki naših brižnih roditelja da se u školama na Novom Zelandu i u Australiji ništa ne uči, a dokaz za to je bila činjenica da deca retko imaju domaće zadatke. Strašno. Od njih skoro nikada nije traženo da nešto memorišu. Jezivo. U tom dakle dalekom svetu nema, kao u Srbiji, dosadnih ponavljanja štiva i pojmova dok se nešto đacima „ne utuvi u glavu“ i(li) ogadi. Poznato je da se veliki deo tako stečenog znanja brzo zaboravlja da se napravi mesto za nova bubanja i definicije. Tamo se, vidi molim te, od učenika i studenata traži da kroz individualni rad i sopstvena i tuđa iskustva, lakše shvate i bolje razumeju svet oko sebe i pripreme se za život.

Na časovima na pr. pravnih studija (legal studies) srednjoškolci analiziraju presude, organizuju „suđenja“, pišu tužbe i rade stvari koje smo mi trebali da radimo na Pravnom u Beogradu, a nismo. Od nas se samo tražilo da mehanički memorišemo sadržaj udžbenika i da na ispitu tu svoju sposobnost demonstriramo. Što bolje pamćenje – to bolji student. Ali, život nam pokazuje da dobar student ne mora postati i dobar pravnik. Ocene na ispitu i diploma od čoveka ne mogu napraviti nešto što on nije. Znam ljude sa osnovnom školom koji imaju bolju pravničku logiku i bolje poznaju i poštuju zakon od nekih pravnika.

Ovih dana sam se setio lekcije koju sam predavao u okviru socijalnih studija (social studies). Kod nas bi imala naslov „Individualna i zajednička društvena odgovornost u kriznim situacijama“ ili tako nekako, a tamo je lekcija jednostavno naslovljena „Ijem“. To je priča o selu udaljenom oko 250 km. od Londona, na putu ka Birmingemu. Selo je 1665-e godine, po jednim izvorima imalo oko 350, a po drugim između 650 i 800 stanovnika.

U to vreme je u Engleskoj besnela epidemije kuge. Iz Londona je seoskom krojaču stigla bala štofa u kojoj je bilo inficiranih muva, pa je prvi oboleli i prva žrtva kuge bio krojačev kalfa.        Seljani su još tada znali da je bliski kontakt s drugim ljudima jedan od načina kako bolest prelazi sa jednog na drugog. Stoga je usvojen proces koji je u poslednjih nekoliko nedelja postao poznat širom sveta kao “socijalno distanciranje“. To je dalo rezultate i broj obolelih i smrtnost su se tokom zime smanjili. Ali, već u maju 1666-e, broj obolelih i mrtvih je naglo počeo da raste i svima je postalo jasno da će većina onih koji ostanu u selu biti zaraženi i pomreti. Neki, imućniji, su već ranije napustili selo, a sada su i svi preostali seljani hteli da se razbeže.

Svestan da mora nešto hitno da preduzme, tek nedavno postavljeni seoski sveštenik Viliam Mompesen je okupio seljane na uzvišici iznad sela i objasnio im da bi bilo ispravnije da se selo stavi i karantin. To je značilo suočiti se s velikom verovatnoćom smrti, ali i ne širiti zarazu.

Stanovnici Ijema su ga poslušali. Ostali su u karantinu svesni neophodnosti da se drže odvojeno od drugih ljudi i ušli u istoriju zbog tog čuvenog čina samopožrtvovanja. Kako bi se sprečilo širenje kuge po okolnim selima i gradovima, oko sela su postavljeni znaci upozorenja, stanovnici više nisu mogli da obrađuju zemlju ni da vode stoku na ispašu. Hranu i lekove su im donosili lokalni vlastelin i zabrinuti susedi, a seljani Ijema su to plaćali novcem koji su ostavljali u rupe izbušene na vrhu graničnog kamenja.

U lokalnoj crkvi je sačuvan spisak od 273 preminulih tokom četrnaestomesečne epidemije, a priča o Ijemu je i danas moćan primer, ne samo o tome kako se prenose bolesti – tada, kao i sada, prilikom razmene na trgovačkim putevima i u trgovačkim centrima – već i o tome kako uspešna društvena imobilizacija i izolacija mogu usporavati i sprečavati širenje epidemije.

Jeli to sve, jel’ to ta lekcija, zapitaće se čitalac. Jeste. To je cela priča, ali to je samo početak lekcije. Jer, onda sledi najvažniji deo – pouke i pitanja za diskusiju i razmišljanje:

• kako je sveštenik Mompesen ubedio seljane da ostanu u selu kada je to sigurno bilo zastrašujuća opcija; kako ih je ubedio da učine najbolje za zajednicu, uprkos snažne želje za opstankom i očuvanjem porodice
• kakvu su težinu i značaj prilikom donošenja odluke mogli imati čvrsta vera u Boga, stoicizam, disciplina i odsustvo straha od smrti;
• kako komentarišete činjenicu da je sveštenik evakuisao svoju decu iz sela i ostao sa ženom, koja je kasnije preminula od kuge;
• zašto su, po vašem mišljenju, crkvene vlasti premestile sveštenika u drugu crkvenu opštinu odmah nakon završetka epidemije;
• šta je dominantna misao koja ti se nameće nakon čitanja ovog teksta;
• koje ljudske karakteristike i osobenosti su najbolje opisane i najviše zastupljene u ovom primeru – pitanje čovečnosti i humanosti ili možda pitanje solidarnosti, poštovanja i lojalnosti zajednici i državi;
• zašto je solidarnost istovremeno tako plemenita i tako teško izvodiva ideja i
• šta bi ti uradio u takvoj situaciji?

U svetlu najnovijih događaja u svetu i u Srbiji, ovaj spisak pitanja bi se mogao dopuniti sa još nekoliko:

• koliko je važno da dobro obučeni i iskusni službenici javnog zdravstva brzo prepoznaju krizu i pokrenu hitnu zdravstvenu reakciju kako bi sprečili širenje epidemije;
• koja pitanja se mogu postaviti u vezi sa uticajem izolacije i karantinskih mera na ljude, kao i sa mogućom diskriminacijom određenih društvenih kategorija i manjina;
• koliko je važna dobro organizirana edukativna kampanja informisanja i smirivanja panike i straha u javnosti te borba protiv dezinformacija i lažnih vesti;
• kako zvaničnici i javne ličnosti mogu izazvati strah i neželjene reakcije stanovništva i
• zašto se u Srbiji u borbi protiv koronavirusa pokazuju najkorisnijim ostaci, resursi i kadar iz bivšeg, zlog i omraženog sistema; gde su sada ti neoliberalni bogataši, tajkuni i ostale megatrendđije?

Verovatno ste primetili još dve stvari. Prvo, da je ova lekcija o društvenoj solidarnosti istovremeno i putokaz kako da pobedimo ovog (kuga, siromaštvo, pohlepa, virus,..dopišite sami) i sve buduće neprijatelje. A prvi uslov da to uradimo uspešno, je da ne dozvolimo da nas preplave i parališu strah i malodušnost i da budemo istrajni, hrabri i samostalni.

Drugo, primetićete koliko je mala potreba za angažmanom nastavnika prilikom predavanja ove teme. On je gotovo izlišan. Njegov posao je da interveniše kako bi učenici ostali fokusirani na ono što je istinski važno, odn. da shvate da ljudi treba da rade ono što vole i što je ovom svetu istinski potrebno i bitno, a ne da se opredeljuju za nešto nebitno ili čak štetno. Eh, da, još nešto. Dobar nastavnik to radi bez arogancije i nametljivosti, bez pretnji, drame i glumatanja. On zna da đaci odmah primete foliranje i blam.

12/4/2020