Bio sam u dilemi da li da ovo pisanije naslovim ProTIKVANdidat, ali iskustvo govori da u politici nema veće greške od podsmeha i potcenjivanja. Humoristi, kolumnisti, komentatori i karikaturisti ismevaju i iritiraju vlast, spuštaju joj rejting i podižu pritisak, to im je posao. Ali oni ne mogu da sruše vlast. To u uređenim društvima rade protivnici vlasti, to radi opozicija.

Međutim, Srbija nije uređeno društvo. Ona ima samo vođe i režime privremenog karaktera koji traju koliko i vođa, nema političkih programa i planova za rešavanje nacionalnih i društvenih problema, a o državnom budžetu se ne raspravlja, ovde se glasa za nekog, a ne za nešto. Politički protivnici se moralno degradiraju, sramote, pljuju, a bogami, kad zatreba, i skraćuju za glavu. Vlast se oslanja na vojsku poslušnika, kriminalce, policiju i partijske plaćenike, ne zna za poštovanje zakona, podstiče mržnju i agresiju prema neistomišljenicima i drugačijima, a od svojih pristalica očekuje da joj slepo veruju dok je sunca i meseca. Taj polusvet, kriminalci i megatrendžije na vlasti sve i da hoće, nemaju visinu da posrnuloj naciji donesu boljitak, njima je važno samo njihovo dupe i to se ne može i neće promeniti.

Šta nam se to dogodilo, od male nacije čija se zastava jednom ponosno vijorila u Vašingtonu i koja se uvek borila na pravoj strani za odbranu slobode i demokratije, postali smo poslušnici, predmet sprdnje i podsmeha Evrope i sveta, kad nismo omraženi. Srbi su umorni i prazni, bez volje, snage i pameti da nešto promene. Samo ponekad se slože u tome šta neće.

Kako je moguće da nema sveže misli i ideje. I gde su ti novi ljudi, ljudi kojima se veruje. Ne mora ih biti puno i ne moramo se svi u svemu slagati sa njima, ali oni će stati na čelo kolone, a ostali će krenuti za njima. Gorko podeljenoj naciji trebaju ljudi koji će govoriti istinu o srpskoj realnosti i koji saosećaju sa osećanjima naroda.

Spekuliše se sa dva moguća protivkandidata aktuelnom predsedniku na sledećim izborima. Marinika, mala, hrabra, samouverena novinarka, ispunjena nemirima i Grigorije, vladika na privremenom radu u inostranstvu, lojanica u mraku primitivnih bezbožnika, hodajući mir božji. Bude ih ponekad u nezavisnim medijima, kad nešto urade ili imaju šta da kažu, nikada u državnim. Ona izgleda nezaustaviva i odlučna, a on je oličenje odmerenosti i kulture. Zajedno, imaju sve što nam je potrebno, ali pojedinačno, nemaju šanse na izborima. Misija im je nemoguća, njihov protivnik je u permanentnoj kampanji, postao je deo uvodnih špica za dnevnike svih dominantnih elektronskih medija. Pored toga, tu su i njegova specijalna, hitna i vanredna obraćanja naciji kad treba da se otvori neki svinjac ili vulkanizerska radnja. Sve zna i sve može, bez prestanka. Za opoziciju misli da su bednici koji ga mrze i rade mu o glavi.

Opoziciji je dalo mali vetar u leđa nedavno istraživanje koje pokazalo da režim ima podršku oko 40% građana (otvoreno ga podržavaju) 30% ih je protiv (ali se protive na neorganizovan i pogrešan način) a 30% je nezainteresovanih (ćute iako im režim smeta, govore da svi su isti pa nemaju za koga da glasaju). Pretpostavljam da je u poslednjoj grupi i veliki procenat onih koji bi odmah, bez razmišljanja napustili zemlju, ako bi im se za to pružila prilika.

Ali, opozicija ima nekoliko teško rešivih problema.

Prvo, među 2 miliona režimskih glasača ima 1,5 miliona penzosa. Ta je trećina glasačkog tela i oni disciplinovano izlaze da glasaju, politička nekrofilija sačinjena od titinih pionira se pita. Da bi zaokružili tvoje ime na glasačkom listiću, dovoljno im je reći da su tvoji protivnici lopovi koji neće isplaćivati penzije. Režim će tu pretnju upotrebiti ako im to bude neophodno.

Zatim, režim se neprestano zadužuje u inostranstvu radi isplata penzija i plata državnih činovnika, čime se čuvaju socijalni mir i glasačka mašina, a u isto vreme se hvale uspešnom stabilizacijom finansija i kapitalnim projektima. Ova vlast će se zaduživati i dobijaće pare i u buduće, sve dok veštački održava jak kurs dinara kojim se stimuliše uvoz robe i usluga od kreditora. Sve što rade i grade je na dođem ti, kapitalni projekti, Beogradi na nečemu, bolnice, pomoć privredi i građanima, vakcine, sve. Pritom, kada stranci kreditiraju projekat, naši radnici nisu dobri i za njih nema zarade, naše je samo da otplaćujemo dugove.

U takvoj situaciji opoziciji preostaje mali manevarski prostor. Ona ima jalov tužibaba pristup, garniran sa građanskom, vidi šta nam radi, zaprepašćenošću, očekuje pomoć sa strane i nada se da će se stvari promeniti u njihovu korist kad se promene izborni sistem i poveća njihova zastupljenost u medijima. Ako to stvarno misle i ako nešto stvarno hoće da učine i da budu nezaustavivi na svom putu ka pobedi, onda prvo moraju da pokažu i dokažu da su jedinstveni, neustrašivi i nesalomljivi. I da neće stati. Trenutno ne izgledaju tako i predstavnici vlasti im se otvoreno podsmevaju.

U ovom momentu bi za predsedničke kandidate i opoziciju bilo mnogo bolje da se, umesto sve ili ništa pristupa koji podrazumeva samo pobedu na izborima i preuzimanje vlasti, radije opredele za male, praktične korake i akcije radi sticanja poverenja građana i izgradnje svog političkog kredibiliteta. Te male političke pobede bi im ulile neophoodno samopouzdanje i utrle put ka pobedi na izborima.

Takav mali korak bila bi, na primer, kampanja za iskorenjivanja divljaštva. Bahatost vlasti svakodnevno i na svakom koraku pruža sijaset materijala da bude optužena za nemar, nezakonito postupanje, korupciju i nekompetentnost. Može se, recimo početi sa divljim deponijama i divljom gradnjom, zatim tu su divljanje na drumovima i stadionima, a o divljaštvu u tabloidima, elektronskim medijima i narodnim skupštinama ne moramo ni da pričamo. Ne, nemojte misliti da su to sve nemoguće misije, nisu, samo treba malo pameti, snage i volje. Lično sam se uverio da se sa malo štapa i šargarepe ljudi veoma brzo dovode u red.

Posao opozicije je da osmisli akciju, pokaže jaku političku volju za njeno sprovođenje i pronađe pedesetak beskompromisnih, hrabrih ljudi spremnih da rizikuju. Ta nekolicina državnih službenika, policajaca, komunalnih inspektora i sudija bi mogli da promene život u Srbiji za pola godine. Oduzmite nekoliko dozvola i auta zbog prebrze, bahate vožnje, naplatite kaznu od 15000 evra za bespravnu gradnju ili kaznu od 150000 evra za klevete i laži u medijima, a potom duplirajte te iznose ako počinilac ne izvrši kaznu ili ponovi delo i sve će se promeniti preko noći.

Ponavljam, video sam, živeo sam u sistemu gde su kazne drastične i visoke i stvar savršeno funkcioniše. Te kazne se u stvarnom životu veoma retko izriču, jer ih se ljudi plaše i zato se pridržavaju propisa. Pretnja kaznom je za većinu dovoljan razlog da se drže reda i zakona. Prosto.

Srbijom će jednom vladati obrazovani, kulturni i civilizovani ljudi kada nam većina nacije bude takva. Jbga, preskočili su nas renesansni čovek, prosvetitelji, enciklopedisti i ostali Kembridži i Oksfordi. Do tada, udri po džepu i narod će te poštovati. Možda neće glasati za tebe, ali i poštovanje je nešto, a opozicija ga baš i nema na pretek. Od nečeg valja početi.