DRAGAN JAšEVSKI

 


MOJA BORBA

Pripadnici premijerovog pratećeg bataljona verovatno drže njegovu fotku na noćnom kanabetu i bude se misleći: “Ala ću danas da te branim”. Srećnici. Od sabajle znaju i ko su i šta im je činiti.

Ja, za razliku od njih, dok ne popijem dve kafe i popušim pe’- šes’ cigara, ne znamni da li sam budan ni da li sam živ. Čak mi se ponekad ujutro događa da, tako nikakav i neodrediv, pomislim da sam nešto što nisam i da sam neko drugi. Evo, na primer juče, taman uhvatim sebe kako sam ja premijer srpski, a moji partijski drugovi me brane i čuvaju od neprijateljskih hordi, kad me strefi furiozna misao. Znate ona što je ”došla neznano otkuda i ničim izazvana”, otrežnjavajuća i sudbonosno uvredljiva zbog svoje kratkoće i jasnoće.

Stid.

„Da mene toliko revnosno i neprestano brane, mene bi bilo stid”- pomislim.

Ta me misao gotovo razbudi i vrati u realnost, ali ja odlučno odgurnem šolju sa kafom i pustim cigaru da sama dogori- hoću još malo da budem premijer, pa samo što sam se izabrao. I tako mislim dalje k’o da sam ja on, ali sada više onako refleksivno: “Brane me, dakle, moji partijski istomišljenici i moja odbrana im je u delu opisa radnog mesta koji se podrazumeva. Šta ja tu mogu? Ne, ne smem sebi da postavljam takva pitanja, ja znam sve i mogu sve. Znam šta ću. Strogo ću da im podviknem: - Nemojte više da me branite, zdrav sam, prav sam, mogu valjda, kao najmoćniji čovek u državi, da se odbranim od tih gnusnih napada”! Oni će se tada skrušeno zagledati u vrhove cipela i obećati da to više neće da rade. A, da ne budem prestrog? Na kraju oni me brane u najboljoj nameri, a neprijatelj napada sa svih strana i iz svih oruđa. Možda je bolje da ne sečem granu na kojoj sedim? Neka svako radi svoje poslove i radne zadatke.Ne mogu ja sve sam da postignem. U ostalom, treba da se stide oni koji me napadaju i nemaju poštovanje za moju borbu. Stid i kajanje su za slabiće”.

Tu se ja prenem i blago prenerazim. Pa to se premijer meni lično obraća i u pravu je, k’o i uvek. Ja se stidim i osećam grižnju savesti posle svake pijanke i taj sram me drži i traje sve do sledeće ničim izazvane konferencije za štampu, pardon, pijanke.

Za nauk i kaznu, momentalno sam sebi najstrožije zabranio da u buduće umišljam da sam tamo nekakav političar. Jer, politika je ozbiljna rabota koja ne trpi naivne, iskrene, osetljive i neinformisane, rečju, šalabajzere. Čovek nije ono što hoće, umišlja i priča da jeste- čovek je ono što on radi i on tako pokazuje šta može i od kakvog je materijala napravljen. Političari su ljudi posebnog kova koji u svakom trenutku treba da znaju za koja politička pitanja i procese vredi da se umre muški, šta je u politici nemoguće i neizvodljivo i gde i kada treba praviti kompromise.

Povrh toga, političar je svakodnevno, dodatno suočen sa još dve dileme. Prvo, da lida uradi ono što je u njegovom ličnom ili ono što je u interesu države i građana i drugo, da li da prihvati laskanje budala ili kritike pametnih.

Nije im lako.