DRAGAN JAšEVSKI

 


OTROV PRIMITIVIZMA

Novinarstvo je često najobičnije fabrikovanje tračeva (A. Marr)

U prethodnom ogledu smo rekli da, pored političara, ima i nekih medija koji imaju iskrivljenu sliku stvarnosti. Oni truju naše umove i kulturni prostor, za njih su vesti samo loše vesti, preplavljeni su primitivnom prljavštinom, bizarnim skaradnostima, insinuacijama i siledžistvom. Mi se ovde nećemo baviti vlasnicima tih novina i televizija, njihovim urednicima, ni novinarima koje oni angažuju, već ćemo, kao i za sve drugo, za stanje u medijima okriviti (dežurnu) nakaradnu tranziciju.

Naime, u mrskom jednopartijskom sistemu medijski prostor se kretao u domenu važnog i popularnog. Važne su bile vesti tj. partijska saopštenja (ko drukčije kaže kleveće i laže) i one nisu bile popularne, a prostor i vreme između vesti ispunjavali su popularni programi i štiva, koji nisu bili važni. Doduše, bilo je talentovanih urednika koji su uspevali da naprave inteligentan spoj oba zahteva, pa smo od sredine sedamdesetih imali privilegiju da čitamo izvrsne nedeljnike u kojima su koegzistirali ozbiljni politički komentari i popularne teme, a bogami bilo je i dooobrih duplerica. Država je bila glavni finansijer i regulator sadržaja medija. Onda je došla tranzicija.

Počela je postupna infantilizacija i banalizacija medija kako bi se stvorio bolji, kapitalistički sistem gde su, umesto vesti, važni komercijalni sadržaji, a popularni programi drže pažnju gledalaca i čitalaca do sledećih reklama. Proces banalizacije i zaglupljivanja srpskih medija je uspešno izveden, ali se zbog opšteg siromaštva i nerazvijenosti marketinga stvorio problem njihovog finansiranja, jer kapitalistički mediji ne mogu da opstanu bez sponzora i reklama. Država sada finansira samo “odabrane”. U odsustvu oglašivača, srpski mediji su se dosetili da, umesto reklama, prodaju tekstove i programe koji privlače pažnju svojim šokantnim, senzacionalističkim i brutalnim sadržajima. Gluposti i traču se pridaje nepostojeća važnost. Oni postaju vest, a u javnosti se stvara iluzija da su jeftina zabava i polemike niočemu nešto normalno. U tom moru gadosti obični akti dobrote se ne vide. Nema mesta za vesti ni priče o dobrim i lepim ljudima, mestima, događajima i idejama iako su one jednako važne kao i one ružne i šokantne. Medijska slika srpske realnosti postaje ružnija od stvarne. Ljudi misle da im je gore nego što stvarno jeste, a dominantna osećanja postaju apatija i bezizlaz.

Izvin’teme što psujem (u sebi) ali ja se ne primam na tu tezu da svi lažu i kradu, da smo svi džumle hoštapleri, kurve i kriminalci. To naprosto nije istina. Istina je da smo svi različiti i da svi imamo vrline i mane, nade i strahove i da svi činimo stvari zbog kojih smo ponosni i kojih se stidimo, ali tvrdim da su ogromna većina ljudi dobri i pošteni i da su bolji i jači nego što za sebe misle. Zapravo, svega par stotina urednika, producenata, piskarala, kriminalaca, kurvi i sponzoruša stvara ružnu sliku o svima nama. Šta, samo par stotina, pitate me? Tvrdim! Tvrdim da ih nema ni toliko. Pa dobro, pitaćete dalje, šta mi tu možemo? Nemoćni smo i ne znamo kako toj pošasti da stanemo na kraj. Oni imaju frekvencije i tiraže, a mi smo sami i goloruki, ne može šut s’rogatim. Mislim da odgovor leži baš u toj kratkoj zamenici- mi. Sve dok mi tako mislimo i ponašamo se, nema nam pomoći, jer fukara i siledžije neće stati sve dok im se mi ne usprotivimo, a naše oklevanje i strah ih čine još bezobzirnijim i jačim. Oni jesu jaki, ali nas je više i bolji smo od njih. Srpska javnost mora prestati sa zgražavanjem samosažaljivanjem i moralisanjem. Mi treba nešto da preduzmemo, svi za jednog i svako za sebe.

Samo da se odmah razumemo, kao provereni solista, ne verujem u kolektivne akcije i ovo nije poziv na nekakav linč polusveta, pokvarenih urednika i beskrupuloznih producenata. Ne. Svako ko je povređen, zgađen ili ozlojeđen onim što ga okružuje, što gleda i čita, mora sam da učini nešto u vezi toga. Svako mora da bije svoje bitke kako zna i ume, svestan da neće uvek izaći kao pobednik.

Sećam se, ima tome pola veka (bože, zar već tooliko) kad mi je glavni siledžija naše ulice iz čista mira smaknuo cvikere i počeo da ih gazi. Bio je glavat, debeo i svi smo ga se bojali. Hteo sam da ga gurnem i možda spasem makar stakla, ali umesto toga, zabio sam mu pesnicu, jednu u pleksus, a drugu u lice. Prvo se skamenio, onda se imbecilno izbuljio, da bi na kraju počeo da cmizdri i preti da će da me kaže kod njegovog tate siledžije. Nije me rek’o kod tate niti se više ikada usudio da me maltretira. Ta moja prva “ozbiljna” tuča me nije učinila ni hrabrijim ni boljim, ali me je naučila da će primitivna sila stati samo kada dobije preko p…e.