DRAGAN JAšEVSKI

 


VEĆ VIĐENO I

           P O P U L I Z A M

 

Hvalisanje je početak sramote

                                     Nar. poslovica

 

          Moderna politika je postala dozlaboga predvidiva marketinška igra. Unajmljena kuća, koja uz pomoć fejsbuka, tvitera, onlajn kupovina, anketa  i ostalih modernih sredstava mediokritetske zabave, proučava i profiliše glasače, kaže političaru šta, kada i gde da odrecituje i eto njemu taman toliko glasova koliko mu treba za pobedu. Lideri su postali brendovi, hrabrost je smenila knjiška opreznost, a u opštoj konfuziji, demokratija se meša sa populizmom, a znanje i sposobnost sa popularnošću.

Tradicionalni, obični političari, u zemljama gde su populisti na vlasti, su u panici. Osećaju da su uplašeni i nesigurni, a ne znaju odakle preti opasnost, pa se povlače u tišinu političkog, medijskog i kulturnog izgnanstva, jer kad se bauk populizma uvuče u svaku društvenu poru  stvara se atmosvera sveopšte izgubljenosti i beznađa.

          Nećemo se ovde baviti definicijom populizma, jer je to jedna od onih stvari i pojava koje, poput recimo pornografije, pokvarenjaštva ili loše literature, ne možeš da definišeš, ali ih prepoznaješ čim ih vidiš. Pojam populista se mnogo češće koristi kao pogrdan naziv za političara demagoga koji, radi sticanja lične popularnosti, obećava narodu da će ga zaštititi od korumpirane bande. Ta banda su obično intelektualna  ili finansijska elita, lopovi, izdajnici, strani špijuni i plaćenici, pripadnici druge partije ili naprosto svi “oni” drugi.

          Ipak, da bismo znali o čemu ovde pričamo, citiraću (po sećanju) jedan izuzetan opis populističkog vođe, a vi pogađajte o kome se radi.

          Dakle populista: … ima malo znanja, ali izuzetnu samouverenost; nespreman je da sasluša i koristi tuđa znanja i iskustva; optimista je i kada za optimizam nema mesta; ima slabu moć predviđanja i zatrčava se na prvu loptu; u željama je maksimalist i samo ga porazi teraju na povlačenje, prizivanje razuma i kapitulaciju; ukupnu društvenu stvarnost gleda kroz jednu prizmu (patrioti, lopovi i sl.); neprosvećen je i uporan u svojim zamislima, zabludama i propasti; zaslužuje poštovanje zbog svoje borbenosti, ali je idealan suparnik onima koji jednako žele borbu, jer im na kraju omogućuje pobedu i zasluge; postupa nepromišljeno, afektivno, samovoljno, osvetnički, agresivno i bahato; ne može da sarađuje, već samo da komanduje, pa su mu poslušni važniji od sposobnih; koban je po svoju okolinu i mora da ode, ali se neće pomeriti bez sile; on je jednosmeran mislilac, oportunista i kolebljivac; postupci su mu neočekivani; ravnodušan je prema svojoj sudbini i budućnosti i nesposoban da se duboko zagleda u sebe i utvrdi dubinu svog životnog poraza i stranputice svoga bivstvovanja…

          Na koga ste vi pomislili?

          To je bio profil, portret Slobe Miloševića, kako ga je video Dobrica Ćosić.

          Usudiću se da ovom briljantnom opisu dodam nekoliko stvari karakterističnih za najnoviju zvezdu populističkog neba D. Trampa. Ni on, kao ni populisti u drugim zemljama, nije miljenik ozbiljnih, uglednih medija, ne daje im intervjue i ne dopušta njihovim novinarima da mu postavljaju pitanja na pres konferencijama, ali ovi ne prestaju da pišu o njemu, jer im Tramp svojim postupcima, izjavama i tvitevima daje toliko materijala, da jednostavno ne mogu da odole. Nedavno se i konzervativni “Volstrit Žurnal” pridružio “NJujork Tajmsu” i “Vašington Postu” koji  još od vremena predizborne kampanje ukazuju na sva predsednikova preterivanja, izmišljotine, optuživanje bez dokaza, falsifikate i ostale neutemeljene izjave i upozoravaju javnost da se zapravo radi o lažnom predsedniku, o nekome ko samo glumi tu ulogu. Njegovo obraćanje javnosti putem besomučnog tvitovanja se objašnjava opsesivnom potrebom da svom položaju da legitimitet, kao i urođenim instinktom da se ide u bespoštedni rat sa bilo kojom pretnjom, stvarnom ili umišljenom. Nije dovoljno pobediti oponente i drugačije, njih treba zatrti, da ih nema.

          Dakle populista još i: sve i svakoga prvo stavlja u ram (“framing effect”) sa određenom etiketom poput lažovi, lopovi i sl. da bi ih onda, sa nekakvim ili bez ikakvih dokaza, optužio za nešto sa čim oni nemaju blage veze; tako skreće, makar i privremeno, pažnju sa sebe stavljanjem oponenta u poziciju da se brani ; ako je i kada je uhvaćen u laži, on kreće u novi napad sa novom laži da bi se prethodna laž zaboravila; on je provokativan, nestabilan i neodrediv; svojim akcijama najviše šteti onima kojima je obećao najviše pomoći; njegova biografija je prazna ako se ne računaju propali pokušaji i promašaji; nikada se ne izvinjava zbog reči i dela u svom ranijem životu; galami toliko da od njega ne možemo da čujemo sopstvene misli; za njega su činjenice nevažne, bitno je šta on veruje; bestidno se hvali i puva na sva usta, uvek i svuda.

          Da ne zaboravim – populistički likovi često imaju (baby face) dečje lice, pa izgledaju mlađi nego što stvarno jesu.

          Za populiste, politika je više od političke igre. Oni sebe ne vide kao predstavnike partije na vlasti koji obavljaju određene državne funkcije. Ne. Oni misle i hoće da budu apsolutni vladari koji u svojim rukama, pored izvršne, imaju i zakonodavnu vlast, sudije i tužioce i upravu i policiju i medije i zdravstvo, ekonomiju i kulturu, rečju sve, jer oni znaju sve i mogu sve. Radi ostvarenja tog cilja oni će suspendovati ili umanjiti uticaj i značaj svih institucija sistema koje su tu da bi sprečile bilo čiju absolutnu vlast. Mnogo tekstova ranije sam upozoravao da ovu srpsku vladajuću garnituru protivnici nisu shvatili dovoljno ozbiljno i da će to učiniti tek kad vrag odnese šalu. Prizvaće se valjda pameti kad novi predsednik Srbije za predsednika vlade predloži Vulina, svoj brata ili komšiju sa sprata, mada ja tipujem na nekog dokazanog  “stručnjaka” iz dijaspore, kako su to nedavno uradili Hrvati. Ko god bio, skidam mu kapu ako sastavi šest meseci.

          Jedini protivotrov za populizam je vođa sa vizijom, autsajder koji nije povezan sa postojećim istablišmentom. On(a) mora prvo da dokaže biračima da je bolja alternativa, da ponudi ekonomsku sigurnost, nacionalnu bezbednost i da narodu vrati poljuljanu veru i ponos. Potom taj vođa mora da ima jednostavne inspirativne ideje koje će u narodu probuditi ono što je u njemu najbolje i najjače, a to je želja za boljim društvom u kojem vladaju ferplej, pravda, saosećajnost i humanost. Narod će poći za vođom koji svakom građaninu ponaosob odgovori na pitanje gde sam ja u toj priči. Kada (ako) se takav lik pojavi, skupiće se i dovoljna masa nezadovljnih građana koja će populiste da otera sa vlasti.     Ponavljam se, ali neka, treba zapamtiti – populisti ne vole da predaju vlast milom.