DRAGAN JAšEVSKI

 


SREĆA U NESREĆI

          

           U nekrologu o Leonardu Koenu (vidi: Sincerely L. Cohen) opisali smo život i delo genija koji strastveno prati svoju zvezdu i neumorno, čitavog života, radi ono što najbolje zna i ume. Svakako najkontraverzniji deo te priče je teza da je on zapravo bio srećan čovek? Mnogi se neće složiti sa tom idejom, pa sam rešio da napišem koju o sreći, odn. o onome što nas čini srećnim.

          Jedno istraživanje na Kenterberi Univerzitetu je pokazalo na velikom uzorku da ljude najviše usrećuju ljubav i seks. Na drugom mestu su druženje i zabava u sadejstvu sa alkoholom, a na visokom trećem su davanje, dobročinstvo i uopšte činjenje dobrih dela. Ako do sada niste sami naučili ili iskusili ljubav i sex – ne očekujte ni od mene da vam o tome pričam, o alkoholu ćemo drugom pilikom, a ovde ćemo se pozabaviti davanjem kao izvorom sreće.

          Počećemo sa malim testom: prvo, zamislite koliko bi bili srećni da vam neko da 500 ili 2000 din. zatim zamislite šta bi sebi kupili za 500 ili 2000 din. i koliko bi vas to usrećilo i na kraju, zamislite koliko bi vas usrećilo da taj novac date nekom dugom. Kroz odgovore na ovaj test se zapravo pitamo da li nam je važnije da imamo ili da budemo srećni i na to pitanje, svako mora da odgovori za sebe. Šta ste vi zaključili?

          Ne treba da vas čudi ako ste odmah pomislili da između 500 i 2000 din. nema neke velike razlike. To je efekat tzv. paradoksa sreće ili „Isterin paradoksa“ – ime je dobio po ekonomisti Ričardu Isterinu koji je početkom sedamdesetih izveo zaključak da posedovanje veće količine novca ne znači automatski i više sreće. Po ovoj teoriji (za koju je bilo mnogo mišljennja i za i protiv) okolnost da su pojedinci bogatiji ne podiže nivo sreće određene populacije ili nacije u celini. On tvrdi da je mnogo važnije kako i na šta/koga trošite novac, nego koliko imate. Sledstveno tome, više će vas usrećiti da drugome date 500, nego da na sebe potrošite 2000 dinara. Paradoksalno je i to da je Danska, inače zemlja u kojoj, prema merilima UN zvanim “Svetska sreća”, žive najsrećniji ljudi na svetu, takođe prva i po broju samoubistava.

          Protivnici ove teorije tvrde da je uvek bolje imati više, jer vam to omogućuje i da date više. U svakom slučaju, dalja istraživanja su naučno dokazala da se prilikom davanja oslobađa hormon oksitocin, poznat inače i pod imenom „hormon ljubavi“, koji se oslobađa tokom seksa, dojenja, porođaja i sl. i daje nam osećaje ljubavi, lojalnosti, požude, poverenja i druge osećaje koje svi sebi želimo i zbog kojih se osećamo bolje. Znači, oni koji će odvojiti od sopstvenih usta da daju drugome  su na putu sreće.

          Davanje je isto tako i ljudska dužnost, jer smo svi mi pripadnici iste vrste.

          Naravno, verovatno ste odmah postavili i večno pitanje - kako da dajem kad nemam dovoljno ni za sebe, ili kako će me davanje usrećiti, kad ću zbog toga biti još siromašniji? U prilog tome govore i podatci Eurostata po kojima je Srbija, sa 2591 evra prihoda po stanovniku, na evropskom dnu, sa 37% stanovništva na pragu siromaštva. Istovremeno, Srbija je evropski rekorder po razlikama u primanjima između 20% najbolje i 20% najlošije plaćenih građana. Bogatijih 20% prima 9 puta više od najsiromašnijih 20%?! Nejednakosti u raspodeli u državama članicama EU su skoro upola manje nego u Srbiji. Tamo, u proseku, 20 % populacije sa najvišim prihodima prima 5,2 puta više prihoda od najnižih 20 %.

           Slažem se sa konstatacijom da je ekonomska situacija teška, velika je nezaposlenost i što je najgore, vlast se bavi nekakvim cepidlačenjem umesto da krene sa istinskim, teškim, važnim reformama za stvaranje poslovnog ambijenta u kojem će biti više posla. S’druge strane, građani su, u nervoznom išekivanju da neko nešto preduzme i da se nešto promeni nabolje - paralisani, preplašeni i zanemeli. Na svu sreću, većina Srba još uvek ne zna šta su istinska beda, bezizlaz, glad i beskućništvo, jer se socijalni mir i životni minimum kupuju penzijama koje se obezbeđuju kreditima iz inostranstva.

          Oni koji misle da nemaju dovoljno ni za sebe, takvim stavom zatvaraju sva vrata davanju i dobročinstvu i sve što imaju trošiće za zadovoljenje svojih potreba ili svog ega. Pri tome će mantru da je u Srbiji toliko loše, da gore biti ne može i da jedva sastavljaju kraj sa krajem jednako ponavljati i oni koji imaju i oni koji nemaju. Za neke je, na žalost, neimaština gorka realnost, ali šta sa onima koji imaju solidna primanja, nekoliko nekretnina i voze dobra auta? Kako to da i oni neprestano tvrde da nemaju i da ne mogu da udele siromašnima?

          Neki od onih koji primaju najviše i imaju najviše, su često bez prebijene pare. To zvuči apsurdno, ali to je istina. Oni besomučno troše, impulsivno kupuju stvari koje im ne trebaju jer su ih “našli jeftino”, jer neko drugi to ima, jer je kupovina nečega u trendu ili naprosto misle da će ih okolina više ceniti, ako imaju više da pokažu ili da “ostave deci”. Duguju za komunalije, duguju rođacima, bankama i prijateljima, ali za skupo putovanje, novi auto, cipele, šminku i štatijaznam mora da se ima. Oni ne postavljaju pitanje da li im nešto treba i da li to sebi mogu da priušte, već samo misle da to nešto moraju da imaju. Odmah. Nesposobni su da kontrolišu trošenje novca jer novac zapravo kontroliše njih. Novac je gospodar i izvor njihovih želja, umesto da im služi za zadovoljenje potreba. Ne fokusiraju se na ono što imaju – jedino im je važno ono što nemaju. Zbog toga nikada nemaju dovoljno ni za sebe, a još manje za druge.

          Rezultat trošenje bez cilja i smisla je besciljan i besmislen život. To je život bez sreće.

        Srećni su sposobni, umni, izdržljivi ljudi koji ne zavise od novca koji zarađuju niti od stvari koje poseduju. Oni sebe motivišu i idu kroz život misleći o tome koliko i kome mogu da daju. Pri tome, oni znaju da, ukoliko im je nešto trenutno nedostupno, ne znači da će tako bitii i ubuduće. Ti su ljudi svesni da se ciljevi i vizije za sebe i druge ostvaruju samo svakodnevnim, mukotrpnim radom i večnom borbom protiv loših i pogrešnih navika. Pomažući drugima oni zapravo uvek pomažu razvijanju svojih potencijala.

          Imati i moći više od drugih je privilegija, a davati siromašnijima i slabijima je zahvalnost za ono što imamo.

          Okušajte svoju sreću, ako vam se za to ukaže prilika. Dajte i neka vam se stostruko vrati.