DRAGAN JAšEVSKI

 


IVICA I MARICA

Rekosmo ranije (vidi VENČANJA (NE)ĆE BITI) da partije i koalicije često osnivaju ljudi koji se u politiku razumeju k’o Marica u k… Zbog toga ćemo potencijalnu buduću koaliciju na narednim izborima u Srbiji zvati skr.marica. Trenutno možemo samo da nagađamo ko će još, pored obaveznog Ivice, biti u marici.

Ali, prvo treba odgovoriti na niz drugih pitanja- hoće li uopšte uskoro biti republičkih izbora i ako ih bude- s’kojim ciljem se raspisuju i kome oni trebaju?

Napredni radikali su prirodno napaljeni da izađu na izbore iz dva, reklo bi se, bizarna razloga. Prvi je njihova želja da vladaju sami, bez koalicije sa crvenima. Doduše,oni bi to mogli da postignu i “neophodnom” rekonstrukcijom vlade iz koje bi izbacili sve crvene, ali bi time pogazili koalicioni sporazum i pokazali bi se nezahvalnim za pomoć koju su im ovi pružili 2012-e da dođu na vlast.

Drugi razlog je mnogo ozbiljniji i tiče se upravljanja državnim poslovima i zaštite vitalnih nacionalnih interesa. Taj posao je izuzetno težak. Vlast mora istovremeno da zadovolji (1) interese i potrebe države i armije državnih činovnika (nastavnici, lekari, vojska, policija itd.) i penzionera, kao i (2) potrebe njenih građana i (3) svog biračkog tela. Nakon njihove trogodišnje vladavine, postalo je očigledno da napredni radikali ne umeju da uspešno upravljaju državom, jer za to nemaju ljude, znanje ni iskustvo i to im ne treba zameriti. Kako da znaš da radiš nešto što nikad nisi radio? Doduše, ima tu bivših šefova pogona, pravnih i ekonomskih službi i lokalnog groblja, kao i uspešnih prodavaca kafe, polovnih automobila i magle, ali niko od njih nije stručnjak za državne poslove i resore koji su im povereni. Na njihov oglas za popunu rupa u znanju i iskustvu,javili su se samo Toni Bler i Štros Kan. Klinton i Olbrajtova su bili zauzeti.

Priče o uspesima srpske privrede, politike zapošljavanja, briselskih pregovora, stranih investicija i pregovora sa MMF-om, građani primaju mirno i stoički, kao bolesnik koji zna da mu nema leka, ali mu svi govore da izgleda bolje i da će biti izlečen, samo dase strpi još koji dan. Neznaju i ne žele da znaju da se država besomučno zadužuje kod stranih banaka za plate, penzije i morfijum koji primaju i da su strani krediti zapravo pljačkanje budućih generacija. Dobro je, kažu, dok kaplje i dok je bol podnošljiv. Meni je sve gore i nemoćan sam da nešto promenim. Šta je, tu je.

U turobnom ambijentu onemoćale ekonomije, jalove spoljne politike i ojađenih građana, naprednim radikalima je neophodno potreban neki uspeh. Nešto. Bilo šta što ćeu njihovim i u očima građana biti potvrda da su upravo oni ljudi na pravom mestu i u pravo vreme. To nešto, taj dokaz da rade pravu stvar će biti još jedna veličanstvena izborna pobeda i zbog toga su građani svedoci i zamorci jedne permanentne izborne kampanje. Za dvadeset i kusur godina u opoziciji oni su naučili kako se to radi, pa u odsustvu drugih neophodnih kvaliteta, rade ono što jedino umeju- neprekidno bombarduju svoj narod sloganima da su upravo oni, njihova partija i njihovi čelnici, najbolji mogući izbor. Istovremeno, optužuju demokrate za sve što nas je snašlo u prošlosti, za sadašnjost i za sve što će nas snaći u budućnosti. Na vlasti su, ali govore i ponašaju se kao opozicija.

Pa dobro, pitaćete, ako se vlast tako ponaša, ko je onda u opoziciji i ko je ovde lud, a ko zbunjen?

Niko. Sve je onako kako mora da bude.

U političkoj praksi je, naime, sasvim uobičajeno da u partijama koje su bile (pre)dugo na vlasti, nakon poraza na izborima, dolazi do privremenog rasula. Međusobna optuživanja za izborni poraz, frakcionaštvo i osipanje partijskih struktura, pasivizacija članstva, traženje i izbor novog lidera i td. su samo neke od nuspojava loših izbornih rezultata. Nakon osam, deset ili više godina na vlasti, partijsko rukovodstvo gubi kontakt sa stvarnošću i građanima, privilegije i korist od vlasti tretiraju kao svoje prirodno pravo i počinju da veruju da su bogomdani i nezamenljivi. To se događa gotovo svim partijama modernog doba. Demokrate nisu nikakav izuzetak. Tek kada ih, kao sada, obezglavljene, podeljene i bez putokaza, realnost stvarno klepi po ušima, postaće svesni da su opozicija i da nešto treba preduzeti da se to promeni. Od preostalih partijskih struktura, partijske tradicije i brzine pronalaženja novog lidera, zavisiće vreme potrebno za njihov oporavak i vraćanje na političku scenu. Za to je obično potrebno 4- 6 godina. Primer socijalista, nakon pada sa vlasti 2000-e, to potvrđuje.

Demokratsko- liberalno- žutima je rano da na narednim izborima bilo šta pokušajusami, pa će verovatno izlaz potražiti u marici sa nekolicinom manjih partija koje ne mogu da postignu cenzus. Prevashodni i najteži zadatak njihove izborne kampanje ne treba da bude smena naprednjaka, već animiranje svojih klonulih birača da izađu na izbore. Poznato je, naime, da lenji birači centra i neopredeljeni neredovno izlaze na glasanje, jer ”nemaju za koga” da glasaju. (Ne)uspeh demokrata na sledećim izborima će zavisiti isključivo od procenta izlaznosti njihovih birača. Jer, glasači konzervativne desnice uvek glasaju.

Ako napredni radikali osvoje apsolutnu većinu, s’kojom samouvereno računaju, svaje prilika da će zadržati svoju ljubičastu maricu sa crvenim partnerima. Ivica će biti degradiran u ministra za tekuća pitanja i razonodu, osim ako obeća da će samo da “’rani kučići i ne dira dugmići”, jer je premijeru nesnošljivo da neko priča sa inostrancima, a to nije on, kada je svakom građaninu Srbije potpuno jasno da su funkcije premijera i ministra inostranih poslova neodvojive.